Citat:
Na osnovu naloga naslovljenog suda, a u vezi navoda punomoćnika tuženog sa predhodnog ročišta, tužilja se izjašnjava kako sledi. Na osnovu odredbe člana 127, stav 1, Zakona o radiodifuziji tužilja je u roku utvrdjenim ovim zakonom, ustanovila evidenciju svih obveznika RTV pretplate na području Republike Srbije, kojih ima oko 3.000.000.
Navodi Tužioca da je izvršio zakonsku obavezu i ustanovio evidenciju obveznika RTV pretplate apsolutno su netačni, jer ni Tuženik ni pokojni Petrović Petar nisu ovlastili Elektrodistribuciju ili bilo koje drugo lice da ustupaju njihove lične podatke, niti ih je Tužioc uspostavio kako nalažu zakoni, niti pruža ikakve dokaze kako je došao do njihovih ličnih podataka.
Po članu 127 stav 1 Zakona o Radiodifuziji Tužioc je bio dužan da ustanovi listu pretplatnika, a u prilog tome ide i sam Ugovor Broj 5221 koji su RTS i Elektrodistribucija sačinili 01.11.2005. godine, u kome u članu 2 stava 1 kaže: “Obveznike pretplate utvrdjuje RTS”.
Uspostavljanje nekog odnosa može se urediti samo Ugovorom na kome obe strane stavljaju svoj potpis, i po kome se zna šta je čija obaveza, kao što rade i sva ostala Javna preduzeća, ili uz pismenu saglasnost Tuženika kako ne bi došlo do raznih malverzacija.
U prilog tome da je pored Zakona potrebno i postojanje Ugovora izmedju stranaka ide i to da je dana 11.02.2008. godine Tužilac poslao pismenu Opomenu u kojoj stoji “Saglasno zakonu i Ugovoru za svakog obveznika…” , iako je Tužilac navedenu opomenu naveo u tužbi, istu nije predao uz spise predmeta niti je ikad Tuženiku na uvid dostavljen Ugovor koji se pominje u Opomeni, niti Tuženik zna za postojanje takvog ugovora, niti je pak moguće sklopiti Ugovor sa pokojnikom. Sa obzirom da Tužilac taj ugovor ne prilaže uz tužbu, iako ga spominje u Opomeni, Tuženik opravdano sumnja u postojanje takvog ugovora iz svega navedenog.
Kao dokaz da Tužioc nije ispunio obaveze iz člana 127 stav 1 ide i to da je prvobitan tužbeni zahtev naslovljen na Petrović Petra, koji je preminuo 1998. godine, iako je Zakon o radiodifuziji donet 2002. godine, te isti zakon ne propisuje da pretplatnici mogu biti pokojna lica sa obzirom da je to u suprotnosti sa članom 2 zakona o Obligacionim odnosima u kome stoji da strane u Obligacionim odnosima mogu biti fizička i pravna lica, a ne upokojeni.
Sa nekim ko je upokojen 5 godina pre donošenja zakona o Radiodifuziji ne može se uspostaviti nikakav odnos jer to lice niti je fizičko, niti je pravno lice, te je samo po sebi takvo uspostavljanje obaveze prema nekome ko je pokojan nezakonito.
Napominjem sudu da samo Petrović Petar odnosno njegovi naslednici mogu nekome dati odobrenje da se ime pokojnog Petrović Petra nadje u nekoj evidenciji odnosno bazi podataka, u konkretnom slučaju tako nečega nema, čime se dovodi u pitanje Zakonitost evidentiranja korisnika od strane Tužioca.
Član 42 Ustava kaže:
1) Zajemčena je zaštita podataka o ličnosti.
2) Prikupljanje, držanje, obrada i korišcenje podataka o ličnosti uredjuju se zakonom.
3) Zabranjena je i kažnjiva upotreba podataka o ličnosti izvan svrhe za koju su prikupljeni, u skladu sa zakonom,
osim za potrebe vodjenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije, na način predvidjen
zakonom.
4) Svako ima pravo da bude obavešten o prikupljenim podacima o svojoj ličnosti, u skladu sa zakonom, i pravo
na sudsku zaštitu zbog njihove zloupotrebe.
Pokojnik je svoje podatke ustupio Elektroprivredi u skladu sa članom 42 stav 3 Ustava za svrhu naplate električne energije, zakon o Radiodifuziji ne predvidja da Elektroprivreda sme slobodno tim podacima da raspolaže niti pak da ih ustupa trećim licima na korišćenje. Takodje Zakon o radiodifuziji ni u jednom članu ne dozvoljava Tužiocu pravo pristupa ličnim podacima korisnika Elektroprivrede ili pak bilo kojoj drugoj bazi podataka, već nalaže Tužiocu da ustanovi listu pretplatnika, čime je Zakonodavac jasno izrazio stav da to što neko ima brojilo za struju samim tim ne znači i da poseduje RTV prijemnik.
Iz navedenih odredbi Ustava se vidi da je Tužilac protivustavno i protivzakonitno došao do ličnih podatka Tuženog, jer Tuženi nikako nije mogao da da pismenu saglasnost sa obzirom da je upokojen već od 1998. godine, niti je pak isti mogao da bude obavešten o prikupljanju ličnih podataka kako nalaže član 42 stav 4 Ustava.
Tužiocu zakon o Radiodifuziji ne dozvoljava pristup Računima Elektroprivrede, Tužilac može od Elektroprivrede samo da bude obavešten ko nije platio Pretplatu i to samo za svoje korisnike koje je ustanovio, ne i da dobija Račune Elektroprivrede, bez saglasnosti Tuženika, jer pored ličnih podataka na taj način dobija i podatke o utrošku struje, kao i druge lične podatke čime se krše Ustavom garantovana prava Tuženika.
Te takvi dokazi ne mogu, niti bi smeli biti upotrebljeni na sudu, sa obzirom da je po zakonu sud dužan da odbaci dokaze koji su pribavljeni na nezakonit način, a u konkretnom slučaju Tužilac sudu ne pruža dokaze kako je došao do ličnih podataka pokojnog Petrović Petra, na koji način je obavestio pokojnika, ili bar njegove naslednike.
Iz svega navedenog se vidi da je prekršena tajnosti podataka garantovanih članom 42 Ustava i da neko slobodno raspolaže ličnim podacima gradjana Srbije, odnosno izražavam sumnju da Tužilac raspolaže podacima koje nije uspostavio kako nalaže zakon o Radiodifuziji, niti Tužilac pruža sudu dokaze kako je došao do ličnih podataka pokojnika odnosno Tuženog, a iz svega navedenog.
Član 81 stav 10 Zakona o Radiodifuziji glasi:
Republička ustanova javnog radiodifuznog servisa vodi evidenciju pretplatnika, sa svim ličnim i drugim potrebnim podacima. Za teritoriju Autonomne pokrajine Vojvodine ove poslove obavlja i pokrajinska ustanova javnog radiodifuznog servisa.
Jasno je da Tužioc nikada nije ustanovio evidenciju pretplatnika predvidjenu članom 127 stava 1, a samim tim izostala je i obaveza koja proizilazi iz člana 127 stava 2, te ni obaveza iz člana 127 stava 3 nikada nije ni nastala, a samim tim je i protivzakonito i protivustavno vodjenje evidencije iz člana 81 stava 10 Zakona o Radiodifuziji bez pismene saglasnosti Tuženika.
Ceo koncept evidentiranja je NEZAKONIT - Neko je ustupajući bazu ličnih podataka korisnika Tužiocu na nezakonit način povredio član 42 stava 3. Ustava i iz toga proizilazi da je potraživanje Tužioca prema Tuženiku nezakonito, imajući u vidu da su računi koje Tužilac prilaže kao dokaze prilikom podnošenja tužbi nezakonito sačinjeni i da nisu u skladu sa članom 42 Ustava kao i da nisu ustanovljeni po osnovu člana 127 stava 1 Zakona o Radiodifuziji, a sa obzirom da tužilac ne pruža dokaze kako je mogao da kao pretplatnika uspostavi pokojnika, te istog da vodi na svojoj kartici dužnika, niti pruža dokaze da je istom dostavio pismeno obaveštenje na koje ga Zakon obavezuje.
Da bi Tužioc imao pretplatnike morao je prvo da ispoštuje stavove 1, 2 i 3 člana 127 Zakona o Radiodifuziji,
u konkretnom slučaju tužilac ne nudi validne materijalne dokaze da je to učinio.
DOKAZI: - Pismena OPOMENA od 11.02.2008. godine upućena na ime pokojnika
- Tužba koja je takodje naslovljena na ime pokojnika (u spisima predmeta)
- Kartica dužnika koja je naslovljena na ime pokojnika (u spisima predmeta)
- Izvod iz knjige umrlih (u spisima predmeta)
Iz navedenog se da zakljuciti da Tužioc nije ispunio svoju zakonsku obavezu koju mu je zakon naložio, niti je ustanovio evidenciju pretplatnika niti je ispoštovao rok kako mu je zakonodavac naložio u članu 127 stava 1.
U prilog tvrdnji Tuženog da Tužioc nije ispunio svoju zakonsku obavezu iz člana 127 stav 1 ide i to da je Tužioc prvo podneo tužbu protiv pokojnog Petrović Petra, zatim protiv naslednika pokojnika, dok je zadnjim podneskom Tužba usmerena protiv Petrović Dejana čime pokušava retroaktivno da obaveže Tuženog, što je nezakonito bez pristanka tuženog, niti tuženik želi da pristane na tako nešto. Te se opet nameće da je potreban Ugovor prilikom uspostavljanja obaveze, koji Tužioc spominje u Opomeni, a koji ne postoji niti isti prilaže sudu.
U pravnoj državi ne postoji retroaktivno primenjivanje zakona pa samim tim i ugovora. Čovek može da se saglasi samo sa činjenicama koje zna, a ne sa nekim činjenicama za koje je saznao u budućnosti i svaki ugovor koji pokušava da proširi saglasnost čoveka i na prošle činjenice je ne važeći.
U konkretnom slučaju Tužioc Petrović Dejana nije uspostavio kao pretplatnika kako mu zakon nalaže do 01.12.2002. godine, te je i to dokaz da Tužioc nikada nije ispunio zakonsku obavezu iz čl. 127 stava 1 zakona o Radiodifuziji.
U prilog tvrdnjama Tuženika ide i to da je podnesak Tužioca od 16.09.2009. godine naslovljen na njegovo ime, dok su dosadašnji dokazi bili usmereni prema pokojniku.
Citat:
24.12.2002. godine, u skladu sa istim članom zakona, stav 2, tužilja je pisanim putem obavestila sve pretplatnike, pa i tuženog, u pisanom obliku o budućoj obavezi RTV pretplate, sa detaljnim objašnjenjima i uputstvima. Obaveštenje je poslato putem pošte.
Dokaz: tekst obaveštenja od 24.12.2002. godine
Netačni su navodi Tužioca da je Tuženom dostavljen tekst obaveštenja od 24.12.2002. godine, te se iz samog dokaza koje Tužioc nudi sudu ne vidi potpis Tuženika za prijem tog obaveštenja.
Da bi takav dokaz bio validan pred sudom morala bi da postoji dostavnica odnosno potpis Tuženika.
Citat:
Tužilja je ponovo u decembru 2005. godine, sada preko elektrodistribucije, zajedno sa računom za utrošenu električnu energiju za decembar 2005. godine i računom za RTV pretplatu obavestila sve pretplatnike o obavezi plaćanja RTV pretplate, sa još detaljnijim uputstvima i objašnjenjima.
Tuženi je, nesporno je, primio račun za utrošenu električnu energiju, koju inače, relativno redovno plaća.
Samim tim dostavljeno mu je i pomenuto obaveštenje, o čemu dokaz može pružiti Elektrodistribucija u Nišu.
Dokaz: tekst obaveštenja iz decembra 2005. godine, saslušanje ovlašćenog predstavnika elektrodistribucije po potrebi
Tuženik decembra 2005 godine nikakvo “detaljno uputstvo” nije dobio osim računa za struju, a Tužioc nema nikakvo odobrenje od Tuženika da vrši uvid u njegove račune za struju, i to da li Tuženik plaća struju redovno ili ne to je njegova lična stvar, a ne stvar Tužioca, niti to ima ikakve veze sa tužbenim zahtevom.
Iz samog podneska Tužioca se ne vidi da se Tuženi potpisao za prijem tog obaveštenja, dok se iz samog Ugovora koji su sklopili RTS i Elektroprivreda Srbije br. 5221 od 01.11.2005. godine vidi koje su obaveze Elektroprivrede, te obaveza Elektroprivrede da obaveštava RTV pretplatnike ne postoji ni u jednom članu njihovog medjusobnog Ugovora, niti Zakon nalaže Elektroprivredi da obaveštava RTV Pretplatnike.
Takodje u pomenutom Ugovoru u članu 3 stavu 3 stoji “Visina pretplate na dan zaključenja ovog ugovora iznosi 300,00 (trista) dinara, sa obzirom da su Ugovor o medjusobnim obavezama sklopili 01.11.2005. godine napomenuo bih da u dokazu koji je Tužioc dostavio sudu cena pretplate iznosi (434) dinara, dok je sama pretplata u toku 2005-2007. godine iznosila 300 dinara što se može videti i iz računa Elektroprivrede od 19.02.2007. godine, dok je na računu od 24.03.2009. godine iskazana pretplata od (387) dinara. Te se iz navedenog može zaključiti da Tužioc izmišlja i čak fabrikuje dokaze protiv Tuženog, te Tuženi u potpunosti osporava dokaze koje je Tužioc dostavio sudu.
U prilog tome ide i da je tekst obaveštenja odštampan 16.09.2009. godine, što se može videti pri samom dnu stranice, dok iznad reči PRETPLATA stoji petak, 12. jun 2009. što je dan pisanja istog, što je u skladu sa novom cenom od (434) dinara.
Citat:
Takodje, tuženi je redovno, svakog meseca, zajedno sa računima za električnu energiju dobijao i račune za RTV pretplatu, koja se imaju uzeti kao svojevrsna obaveštenja o obavezi.
Samim ovakvim izjašnjavanjem Tužioc nehotice priznaje da Tuženiku nikada nije ni poslao propisano pismeno obaveštenje koje mu zakon nalaže.
U članu 127. zakona o Radiodifuziji stoji:
JP ″Radio-televizija Srbije″ je dužna da, u roku od 15 dana od dana ustanovljavanja evidencije, svakom pretplatniku dostavi pismeno obaveštenje o budućoj obavezi plaćanja radiotelevizijske pretplate.
Obaveza plaćanja radio-televizijske pretplate nastaje narednog meseca od meseca u kome je dostavljeno obaveštenje iz stava 2. ovog člana.
Takvo “obaveštenje” o obavezi nije zakonski ispravno, sa obzirom da član 127 stav 3 izričito kaže da
“Obaveza nastaje narednog meseca od meseca u kome je dostavljeno obaveštenje iz stava 2. ovog člana”.
Takvo obaveštenje ne sadrži načine za prijavu odnosno odjavu prijemnika, niti sve ono što zakon o Radiodifuziji nalaže da treba da sadrži Obaveštenje, takodje zakon je jasan i u tom pogledu i nalaže da je obaveza Tužioca da je prvo potrebno Obavestiti pretplatnika, pa tek onda pretplatniku poslati račun, a ne obrnuto.
Citat:
Tuženi se do današnjeg dana nije obratio tužilji sa zahtevom da bude oslobodjen eventualnog plaćanja RTV pretplate.
Sa obzirom da Tuženi nije ustanovljen u evidenciji što se vidi i iz prvobitne tužbe, opomene pred utuženje, ali i finansijske kartice dužnika Tuženik nije ni mogao isti da odjavi jer nije pravni naslednik Petrović Petra.
Takodje Tuženi ističe i da mu nikada nije dostavljeno obaveštenje na koji način to može da uradi. Niti na računu za utrošenu električnu energiju stoji kako možu da se obrati zahtevom za oslobadjanje od RTV pretplate.
U zakonu ne postoji postupak za prijavu i odjavu RTV prijemnika, što je Upravni odbor RTS-a trebao da sprovede i pisanim putem da obavesti Tuženika, a on to nikada nije učinio, iako član 89 stav 7 Zakona o Radiodifuziji to propisuje i kaže “Upravni odbor uređuje način prijavljivanja i odjavljivanja prijemnika”.
Iz toga se vidi da je Tužioc grubom greškom, nepažnjom ili možda čak i namerno uskratio Tuženika za podatak na koji način može RTV prijemnik da odjavi. U prilog tome ide i da na računu za struju nema žiro-računa, PIB-a i ostalih informacija Tužioca, već samo Elektrodistribucije, na računu za struju nije iskazan PDV za RTV pretplatu, prvo se podmiruju obaveze za struju, pa tek onda za RTV pretplatu. Ne postoji mogućnost da se (pa sve i da je "obična" uplatnica) plati samo RTV pretplata u pošti, banci ili šalterima distribucije.
Takodje Tuženik izjavljuje da je do sada jedino u slučaju člana 81 stava 9 Zakona o Radiodifuziji mogao da odjavi RTV prijemnik: “U slučaju otudjenja prijemnika, raniji vlasnik prijemnika je obavezan da plaća pretplatu za sve vreme dok taj prijemnik ne odjavi, uz izjavu da ne poseduje drugi prijemnik.”
U stavu 6 koji je tužioc odštampao 12. juna 2009. godine se jasno vidi da tuženi ima prava da Odjavi RTV prijemnik ukoliko je isti prodao ili ustupio drugome na korišćenje.
Napomenuo bih da je Tužioc tu izostavio mogućnost da RTV prijemnik može i da se pokvari i da ne služi svrsi za koju je namenjen, kao da iz zakona proističe da je jedini način takav prijemnik odjaviti pustiti Lopove u kuću kako bi ga odneli, a to krivično delo ne prijaviti kako ne bi počinilac dela bio uhvaćen, te RTV Prijemnik vraćen te ponovo Vlasniku RTV Prijemnika bila nametnuta obaveza plaćanja pretplate na neispravan RTV prijemnik ili ga prodati nekome na prevaru kao ispravan prijemnik.
Iz samog Ugovora izmedju RTS i Elektroprivrede u članu 2 stava 5 stoji:
Javna preduzeća su dužna da primljene zahteve za oslobadjanje od pretplate proslede RTS-u najkasnije u roku od pet radnih dana od dana prijema.
Tuženik izjavljuje da je način odjavljivanja RTV prijemnika video tek iz Ugovora koji mu je dostavljen posredstvom suda 25.09.2009. godine, a koji su sklopili Tužioc i Elektroprivreda.
Citat:
Pored evidencije pretplatnika koju je ustanovila tužilja, evidenciju finansijskog zaduženja svih pretplatnika vode i elektrodistribucije u celoj republici, o čemu je tužilja sa JP Elektrodistribucija Srbije zaključila ugovor.
Dokaz: Ugovor br. 5221 od 01.11.2005. godine
Način naplate nije sastavni deo zakona, već proističe iz Ugovora br. 5221 od 01.11.2005. godine koji je sklopljen izmedju Tužioca i Elektroprivrede i to u članu 6.
Takav način naplaćivanja koji su Tužioc i Elektroprivreda definisali uskraćuje pravo gradjana na avansno plaćanje električne energije, odnosno kupovanje struje u letnjem periodu za potrebe zimskog perioda, čime su gradjani direktno onemogućeni u racionalnom vođenju svog domaćinstva, takodje takav jedan Ugovor ograničava i pravo gradjana da ispune obavezu plaćanja RTV preplate, bez plaćanja celokupnog iznosa za struju, odnosno, gradjanima su dugom za struju „vezane ruke“ za plaćanje RTV pretplate te je takav ugovor ništavan ili bar odredba kojom se to eventualno tako definiše.
Te sud i to treba uzeti u obzir sa obzirom da Tuženik smatra da je to suprotno Zakonu o Obligacionim odnosima. U situaciji gde način ispunjenja jedne obaveze zavisi od ispunjenja neke druge obaveze. Jer, po Zakonu o obligacionim odnosima, bilo bi logično da dužnik obavezu može da ispuni i tako što će je uplatiti putem uplatnice.
U suprotnosti je i sa članom 16 stava 2 Zakona o zaštiti potrošača koji glasi “Zabranjeno je uslovljavanje prodaje proizvoda ili pružanja usluge prodajom drugog proizvoda ili pružanjem druge usluge”.
Bez obzira šta su se RTS i Elektroprivreda dogovorili prilikom sklapanja medjusobnih ugovora, niko nema pravo Tuženika da zastupa i da sklapa ugovor u njegovo ime sa trećim licem i da time obavezuje Tuženika bez njegove pismene saglasnosti ili Ugovora, ukoliko tužnik nije podpisnik istog.
Ugovor sa kojim Tuženik nije upoznat nikako ne može ni biti obavezujuć za Tuženika, a svakako Tužioc ne može ni sklapati ugovore i zastupati Tuženika bez pismenog odobrenja, te jedan takav Ugovor nema nikakvo pravno dejstvo prema Tuženiku, te je isti pred zakonom ništavan.
Da bi taj Ugovor bio obavezujuć za pretplatnike odnosno Tužioca - morao bi biti javan ili bi morao biti sadržaj Zakona, a on nije dostupan široj javnosti, niti je sadržan u Zakonu.
U pravnoj državi ne postoji retroaktivno primenjivanje zakona pa samim tim i ugovora. Čovek može da se saglasi samo sa činjenicama koje zna, a ne sa nekim činjenicama za koje je saznao u budućnosti i svaki ugovor koji pokušava da proširi saglasnost čoveka i na prošle činjenice je ne važeći.
Te ukoliko bi se takav ugovor uzeo kao pravilan onda bi i drugi privredni subjekti mogli da sklapaju ugovore u ime trećih lica bez njihovog znanja, a sa obzirom da Ustav u članu 82. stavu 8 kaže:
“Ekonomsko uredenje u Republici Srbiji počiva na tržišnoj privredi, otvorenom i slobodnom tržištu, slobodi preduzetništva, samostalnosti privrednih subjekata i ravnopravnosti privatne i drugih oblika Svojine”,
odnosno Član 84 Ustava:
1) Svi imaju jednak pravni položaj na tržištu.
2) Zabranjeni su akti kojima se, suprotno zakonu, ograničava slobodna konkurencija, stvaranjem ili zloupotrebom monopolskog ili dominantnog položaja.
Dodao bih i da stav član 36 stav 8 ZIP-a kaže sledeće:
Izvršenje radi ostvarivanja novčanog potraživanja odredjuje se i na osnovu verodostojne isprave.
Verodostojna isprava u smislu ovog zakona je:
8) overena izjava izvršnog dužnika koja ovlašćuje izvršnog poverioca na prenos novčanih sredstava.
Fakturom (računom) se smatra i obračun kamate.
Tuženik napominje da nikakvo odobrenje Elektrodistribuciji za prenos novca prema poveriocu nije dao, niti ga zakon na to obavezuje, te se ponovo nameće da treba postojati Ugovor izmedju Tuženika i Tužioca kojim bi se bliže uredio način plaćanja, odnosno Ugovor koji bi dozvolio Elektroprivredi prenos novca ka trećim licima, kako bi sve bilo zakonski regulisano.
Citat:
Navodi punomoćnika tuženog, da tuženi nema TV prijemnik, čak da je i tako nisu od uticaja na obavezu plaćanja RTV pretplate.
Širim tumačenjem, odgovarajućih odredbi Zakona o radiodifuziji, posebno odredbe člana 81, dolazi se do zakonske predpostavke da su sva domaćinstva koja troše električnu energiju vlasnici radio i TV prijemnika, odnoso vlasnici Radio ili TV prijemnika, ili prijemnika koji u povezani sa kolektivim antenama ili priključeni na kablovski sistem, a u skladu s odredbama člana 81 stav 3 Zakona o radiodifuziji.
Da se zaista radi o ovoj i ovakvoj predpostavci, potvrdjuje i to što zakonodavac odredbom člana 81 stav 11, izričito utvrdjuje da "Ustanova Javnog radiodifuznog servisa ne moze da vrši kontrolu posedovanja prijemnika na način kojim bi se ugrozila ustavna prava gradjana".
Zbog ovakvog rešenja zakonodavac predpostavlja da svi koji troše električnu energiju imaju prijemnike, odnosno da su obveznici plaćanja RTV pretplate.
Ako naši sudovi kojim slučajem mogu da donesu odluku na osnovu navoda koji su samo puka pretpostavka, u tom slučaju će sud u Strazburu ipak doneti odluku koja će se bazirati na mnogo čvršćim argumentima od pretpostavki.
Netačno je tumačenje Zakona od strane Tužioca, u prilog tome ide i prethodni pasus kojim Tužioc sam sebe pobija, u kome kaže: ”Tuženi se do današnjeg dana nije obratio tužilji sa zahtevom da bude oslobodjen eventualnog plaćanja RTV pretplate.” Iz čega se vidi da Tuženi ima prava da odjavi RTV prijemnik.
Takodje Tužioc i u sledećem pasusu pobija sam sebe te kaže: “Dakle, tuženi može da ne poseduje TV, ali plaća RTV pretplatu zato što ima radio prijemnik, odnosno bilo koji drugi prijemnik koji može da primi radio, odnosno TV programe Radio Televizije Srbije. Tu može da spada i npr. računar sa TV karticom, kao i najobičniji kućni tranzistor.”
Takodje u prilog tvrdnji Tuženika ide i to što u stavu 6 koji je Tužioc odštampao 12. juna 2009. godine se jasno vidi da Tuženi ima prava da odjavi RTV prijemnik ukoliko je isti prodao ili ustupio drugome na korišćenje.
Odredbom člana 81. st. 6 Zakona o Radiodifuziji apsolutna je isključna bilo kakva predpostavka na koju se Tužioc poziva - Obaveza plaćanja pretplate nastaje od prvog dana narednog meseca od dana nabavke prijemnika.
Sve dok nema potpisa kojim se prijavljuje ili uspostavlja nabavka RTV prijemnika saglasno članu 81 stavu 1 i 6 kojom se dokazuje da je Tuženik vlasnik toga što se traži članom 81 i to u stavu 1, nema ni "verodostojne isprave" te je samim tim i tužba neosnovana, a vodjenje evidencije o Tuženiku protivzakonito i protivustavno.
Iz zakona se vidi da obaveza plaćanja RTV pretplate nastaje tek po prijavljivanju odnosno nabavci prijemnika Republičkoj ustanovi javnog radiodifuznog servisa, bez čega je fakturisanje RTV pretplate preko računa za struju ništavno, tj. protivzakonito.
Te se iz same izjave Tužioca vidi da je samoincijativno promenio zakonsku odredbu kako njemu odgovara te Tuženika proglasio obveznikom RTV pretplate samo zato što ima struju što je nezakonito, čime priznaje navode Tuženika, da nikada nije sproveo postupak Evidentiranja pretplatnika što je Tuženik i sama na početku napomenuo.
Te to svakako nije u skladu sa domaćim, ali i medjunarodnim pravom, sa obzirom da Zakonodavac nije vezao pretplatu na osnovu brojila za struju već na osnovu RTV prijemnika koji su u mogućnosti da prime signal.
Te bih naveo i da je ranija RTV pretplata ukinuta zbog neustavnosti zakona jer je bila vezana za strujomere te je samo po sebi neligočno i neodrživo takvo tumačenje zakona od strane Tužioca.
Takvo pravno shvatanje Tužioca je apsolutno zakonski neutemeljeno jer je u suprotnosti sa Zakonom o Radiodifuziji, koji kaže u članu 127 stav 1 da je JP ″Radio-televizija Srbije″ dužna da do 1. decembra 2002. godine ustanovi evidenciju pretplatnika na području Republike Srbije koji su kao vlasnici radio i televizijskih prijemnika obavezni da u skladu sa ovim zakonom plaćaju radio-televizijsku pretplatu.
Zakonodavac je jasno rekao u čl. 81 stav 11 da se samoincijativnim odlukama Radiodfuznog servisa ne smeju kršiti ljudska prava propisana Ustavom, sa obzirom da je RTS naslednik “TV Bastilje” i da sigurno u toj ustanovi rade još uvek ljudi koji su bili poslušnici Slobodana Miloševića. Pitam se šta bi bilo da ih zakonodavac još jednom kroz Zakon o Radiodifuziji nije podsetio na Ustavom garantovana prava gradjana.
Citat:
Istom odredbom ustanovljen je i način postupanja za slučaj da tuženi nema prijemnik.
Dakle, tuženi može da ne poseduje TV, ali plaća RTV pretplatu zato što ima radio prijemnik, odnosno bilo koji drugi prijemnik koji može da primi radio, odnosno TV programe Radio Televizije Srbije.
Tu može da spada i npr. računar sa TV karticom, kao i najobičniji kućni tranzistor.
Sa obzirom da je Zakonodavac predvideo da sve fizičke i pravne osobe u Srbiji koje poseduju RTV prijemnik moraju plaćati pretplatu RTS-u, te na taj način ograničio Ustavom garantovanu sloboda pristupu informacija, jer samim posedovanjem RTV prijemnika nameće se obaveza plaćanja RTS-u. Te na taj način gradjane doveo u potčinjen polozaj, da samim posedovanjem RTV prijemnika odvajaju od svojih zarada i uplaćuju RTS-u, kako bi im Ustavom zagarantovano pravo bilo omogućeno, Tuženik se odlučio na gledanje Internet Televizije (bez TV kartice) sa nekoliko desetina hiljada programa, koje nisu servisi političkih stranaka i interesnih lobija i na kojima neću gledati direktore tih glasila kako love muve po studiju, niti gledati emisije tipa 24 sati sarana.
Ukazao bih sudu i na sledeće da je i sama Zastarelost potraživanja (čl. 360 i čl. 378 stav 2 Zakona o Obligacionim odnosima) svojevsni dokaz da ni sam tužioc nije siguran u održivost tužbe jer bi u protivnom podneo tužbu u blagovremenom roku i tako izbegao zastarelost potraživanja.
Ovim putem želim i da ukažem na sledeće:
Ustavni sud Republike Srbije je dana 16.12.2004. godine doneo Rešenje br. IU-176/2002, 1/2003 i 331/2003 o pokretanju postupka ocene Ustavnosti i zakonitosti radio-televizijske pretplate i to sledećih članova:
člana 80 stav 1. čl. 81. do 83., člana 113 stav 3. i člana 127. Zakona o radiodifuziji i Rešenje uputio Skupštini Republike Srbije radi davanja odgovora. U navedenom Rešenju piše da je rok za davanje odgovora 30 dana od dana dobijanja Rešenja. Ovaj postupak još uvek nije okončan.
Dokaz: Fotokopija Rešenja Ustavnog suda Srbije (u spisima predmeta)
Član 50 Ustava pored ostalog kaže "U Republici Srbiji nema cenzure" čime se jamči sloboda štampe i drugih vidova obaveštavanja, isti član kaže “Televizijske i radio stanice osnivaju se u skladu sa zakonom”,
a član 51 stav 1 Ustava kaže "Svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja i sredstva javnog obaveštavanja su dužna da to pravo poštuju."
Sa obzirom da se Tužilac vodi logikom "Ili ćeš plaćati ili ništa nećeš gledati", nameće cenzuru na posedovanje, odnosno kupovinu RTV prijemnika, a samim tim i gledanje ostalih RTV emitera, kao i cenzuru na gledanje VHS kaseta i DVD diskova koji se prate preko RTV prijemnika, zatim cenzuru na Playstation i drugih konzola za igru koje se priključuju na RTV prijemnike, zatim računara koji RTV prijemnik koriste umesto monitora.
Sve navedeno je u suprotnosti sa članom 16 stava 2 Zakona o zaštiti potrošača koji glasi “Zabranjeno je uslovljavanje prodaje proizvoda ili pružanja usluge prodajom drugog proizvoda ili pružanjem druge usluge”,
kao i sa članom 30 Povelje UN o ljudskim i manjinskim pravima i gradjanskim slobodama.
U suprotnosti je i sa članom 29 stava 1 Povelje UN jer u slučaju ako neko ne želi da plaća RTV pretplatu zato što nema novca dužan je da proda i odjavi RTV prijemnik, te na taj gubi i pravo na obaveštenje i prijem informacija koje su od javnog značaja, a samim tim to je u suprotnosti i sa članom 30 stava 2 Povelje UN jer je na taj način uskraćeni na gledanje drugih programa, te se na taj način krši i član 30 stav 4 Povelje te se indirektno sprečava širenje obaveštenja i ideja putem sredstava javnog obaveštavanja.
Ekonomsko i socijalno uredjenje, počiva na čl. 82 Ustava po kome je utvrđeno da su preduzeća i drugi oblici svojine samostalni u obavljanju delatnosti i da su svi oblici svojine ravnopravni, po čl. 84 Svi imaju jednak pravni položaj na tržištu u pogledu opštih uslova privređivanja i pravne zaštite i da je protivustavan svaki akt i svaka radnja kojima se stvara ili podstiče monopolski položaj, odnosno na drugi način ograničava konkurencija.
Smatram da je i u ovom pogledu Zakon protivustavan jer u uslovima koji omogućavaju da gradjani prate više radio i televizijskih programa zaposleni u RTS-u se dovode u privilegovan položaj da ostvaruju dohodak nezavisno od svog rada i uspeha na tržištu, odnosno da državna televizija na ovaj način ima monopolski položaj samo na osnovu nabavke RTV prijemnika, te se stiče utisak da država Zakonom o Radiodifuziji štiti neradnike.
Član 86 Ustava kaže “Da je Javna svojina državna svojina”, a država ima budžet koji se prikuplja od poreza, te je i sama naplata protivustavna, jer ispada da se dva puta naplaćuje, jednom iz budžeta, a drugi put neposredno,
Nelogično je i da RTS pored RTV pretplate naplaćuje prenose Skupštinskih sednica i da Skupština taj novac koji je direktno dobijen od poreskih obveznika plaća RTS-u, jer na taj način vlasnici RTV prijemnka plaćaju dva puta da bi uživali u prenosu skupštinskih sednica, i to jednom kroz poreze, a drugi put kroz pretplatu.
Član 91 Ustava glasi “Obaveza plaćanja poreza i drugih dažbina je opšta i zasniva se na ekonomskoj moći obveznika.”
iz čega se vidi da se načinom naplate koji je ustanovljen Zakonom gubi socijalna sigurnost gradjana, sa obzirom da se svaka obaveza zasniva na ekonomskoj moći obveznika, te je gradjanin taj koji se svojom voljom obavezuje na neku obavezu i niko ne sme u ime gradjanina da sklapa ugovore pa ni skupština, jer ista nema uvid u ekonomsku moć obveznika.
Što znači da ništa nije obavezno već da sam obveznik raspolaže sredstvima koje ima, odnosno ne sme biti primoran da nešto plaća, ukoliko isto ne koristi, ne želi da koristi ili nema mogućnosti da koristi.
Zbog svega navedenog tuženik smatra svoj zahtev opravdanim i na zakonu zasnovanim, te predlaže sudu da odbaci tužbeni zahtev u potpunosti, uz obavezivanje Tužioca da plati sve troškove vodjenja postupka.
Procitajte i dajte vasa misljenja, kako vam izgleda, jel dovoljno JAKO ?
[Ovu poruku je menjao marzik dana 28.09.2009. u 20:56 GMT+1]
[Ovu poruku je menjao marzik dana 28.09.2009. u 20:56 GMT+1]
[Ovu poruku je menjao marzik dana 28.09.2009. u 20:57 GMT+1]