Jos jednom o RTS TV pretplati - pomoc pravnika

Osim sto je na strankama da osporavaju dokaze, isto tako je i na strankama (tuziocima) da predocavaju dokaze. Sud prvo dokaze optuzbe mora da smatra validnim i osnovanim da bi uopste imalo smisla da se proces nastavlja i tuzeni brani. Sud je duzan da se izjasni o procesu u svakom trenutku tog procesa kada neka od strana to od njega zatrazi i on tada moze reci: "Na osnovu ovoga sto ste do sada predocili, to nije dovoljno za optuzbu." ili "Na osnovu ovog sto ste dosada naveli to ne pobija tuzioceve navode." ili "Na osnovu zakona tog i tog vi ne mozete nekog teretiti na takav i takav nacin..." itd. Ne sluzi sudija tome da se se tuzilac i optuzeni pred njim prepucavaju kako i koliko oni hoce i da vode postupak kako oni hoce, a da ovaj na kraju presudi kada se ovi usaglase da su ispucali sve sto imaju. Probaj ti da optuzis nekog da ti vradzbinama ubrzava strujomjer, pa da vidis koliko ce sudija da te pusti da nastavljas sa time i koliko ce da ceka da se taj neki optuzeni sam brani.
Nije na sudiji da tebe brani, ali nije na njemu ni da te osudjuje bez validnih dokaza cak i ako se ne branis sam. Sud osudjuje na osnovu dokaza koji dokazuju da si kriv, a nece te osuditi bez tih dokaza, cak i ako se ne branis protiv optuzbi koje nisu dokazane.

Mnogo ste se zapucali u neke paragrafe i clanove tako da vam izmice sustina pravnog postupka i uopste sustina suda. Sud, kao sto mu ime i kazuje, je tu da sudi o stvarima koje mu predocavaju stranke u postupku, a ne samo da presudjuje, inace se ne bi zvao sud nego presud.
Sud ne moze prihvatiti kao osnovane navode optuzbe bez dokaza, bez obzira da li se optuzeni branio ili ignorisao te navode. Ti ako sad odes u policiju i "priznas" da si ubio Kenedija, neces sigurno biti osudjen za to ako ne dostavis validne dokaze, zato sto ce sud da sudi o tvojim dokazima, a ne samo da presudi na osnovu toga sto si rekao.

@Kosuth
Ako je nužna presuda Vrhovnog suda onda se postavlja pitanje kako uopće može čovek da dodje do pravde ako nema nikakvu presudu nakon 25 godina sudjenja (http://www.elitemadzone.org/t278373-29#2397707)?

Tačno je da Sudovi u Srbiji traže da se pozovete na medjunarodne ugovore ako planirate da se obratite Strazburu. Ali to nije zahtev Strazbura već "naše maslo". Sud zna da se vi možete obratiti Strazburu pa po službenoj dužnosti mora da pazi da vam se ne prekriši neko pravo.

Hoću da kažem da i sa tim Strazburom ima dosta nepreciznosti. I oni love u mutnom.


Šta to znači? (I) Primio predstavku i obećao da će je uzeti u razmatranje čim to bude bilo moguće, (II) uzeo u razmatranje ili (III) je već ocenio da su ti narušena neka prava?

@marzik

Upravo tako.

E ovo ćeš tek da vidiš na sudu. Većina sudova će ladno da zastupa RTS. Čak će i tvoj advokat da te navlači žednog preko vode.
Inače sud MORA da zna i ustav i zakon i sve članove po kojima si ti dužan i nisi dužan da plaćaš RTV pretplatu, navele njih stranke u postupku ili ne. Druga je stvar ako stranka u postupku konkretno navede taj i taj član i kaže da (ne)mora da (ne)plaća. Tada se sud izjašnjava po tom konkretnom članu. Zato je za tebe rizično da se pozoveš na konkretan član. Navedeš uopšteno pa kad oni donesu presudu imaš više prostora da pobijaš presudu ako nisi zadovoljan.
RTS će morati da se poziva na konkretne članove zakona po kojima si "obavezan" da plaćaš pretplatu. Uopštenim pozivanjem na ustav i zakon ti obavezuješ sud da uzme u obzir sve članove koje tebi idu u prilog. Tada ti uvek možeš da ih kritikuješ da su nešto propustili.

Da je sud postao advokat RTS-a vidiš i po tome što nije obustavio postupak iako je zakon pod lupom ustavnog suda. Ako nisi primetio već si u neravnopravnom položaju. :)

To sto je zakon pod lupom Ustavnog suda ne znaci da ud u samom startu treba da obustavi postupak, moje misljenje je da je mozda sudu dovoljno ono sto sam istakao, a to je da nikad mene nisu utanovili niti postoji dokaz za to, da me nisu obavestili ... tako da sud nema potrebe da ceka odluku Utavnog suda, ko vec postoje dokazi koji dokazuju da nisam pretplatnik.

_{[Ovu poruku je menjao marzik dana 28.09.2009. u 20:49 GMT+1]}

Skupština je donošenjem jednog takvog zakona (o radiodifuziji), koji sve vlasnike radio (ili) i TV prijemnika automatski svrstava u obveznike plaćanja radio-televizijske pretplate, zaista narušila ljudska prava pojedinca da sam odlučuje šta hoće da koristi a šta ne.
Biće interesantno videti ustavnu ocenu ovakvog zakona mada sumnjam da će do nje skoro doći, kao da nas je vlast svesno skrajnula u ćorsokak pa kako se ko snađe.
Ako Ustavni sud presudi da je zakon (odnosno član 127) po ustavu, Strazbur je neminovan a toga su oni i te kako svesni, možda je i zbog toga ova situacija na neki način zamrznuta.
Pitanje svih pitanja jeste kakva može biti odluka suda u Strazburu, ako se ceni pravičnost (dakle sloboda izbora) onda tu dileme nema. Znajući to, vlast jednostavno ne sme da dođe u poziciju da joj Evropski sud definiše zakon kao nepravičan pa da onda krene reverzibilni postupak-vraćanje uplaćenih sredstava uplatiocima, to bi tek bio haos.

Iz onoga što nam je Marzik predočio, tužioc zaista nemušto zastupa svoju stvar i tu u stvari ne treba mnogo truda, postupak treba što više svaliti na Sud i uopšteno se izražavati pred Sudom. Onda ostaje daleko više mogućnosti u drugostepenom postupku ukoliko presuda bude negativna po tuženog.

Navodi Tužioca da je izvršio zakonsku obavezu i ustanovio evidenciju obveznika RTV pretplate apsolutno su netačni, jer ni Tuženik ni pokojni Petrović Petar nisu ovlastili Elektrodistribuciju ili bilo koje drugo lice da ustupaju njihove lične podatke, niti ih je Tužioc uspostavio kako nalažu zakoni, niti pruža ikakve dokaze kako je došao do njihovih ličnih podataka.

Po članu 127 stav 1 Zakona o Radiodifuziji Tužioc je bio dužan da ustanovi listu pretplatnika, a u prilog tome ide i sam Ugovor Broj 5221 koji su RTS i Elektrodistribucija sačinili 01.11.2005. godine, u kome u članu 2 stava 1 kaže: “Obveznike pretplate utvrdjuje RTS”.

Uspostavljanje nekog odnosa može se urediti samo Ugovorom na kome obe strane stavljaju svoj potpis, i po kome se zna šta je čija obaveza, kao što rade i sva ostala Javna preduzeća, ili uz pismenu saglasnost Tuženika kako ne bi došlo do raznih malverzacija.

U prilog tome da je pored Zakona potrebno i postojanje Ugovora izmedju stranaka ide i to da je dana 11.02.2008. godine Tužilac poslao pismenu Opomenu u kojoj stoji “Saglasno zakonu i Ugovoru za svakog obveznika…” , iako je Tužilac navedenu opomenu naveo u tužbi, istu nije predao uz spise predmeta niti je ikad Tuženiku na uvid dostavljen Ugovor koji se pominje u Opomeni, niti Tuženik zna za postojanje takvog ugovora, niti je pak moguće sklopiti Ugovor sa pokojnikom. Sa obzirom da Tužilac taj ugovor ne prilaže uz tužbu, iako ga spominje u Opomeni, Tuženik opravdano sumnja u postojanje takvog ugovora iz svega navedenog.

Kao dokaz da Tužioc nije ispunio obaveze iz člana 127 stav 1 ide i to da je prvobitan tužbeni zahtev naslovljen na Petrović Petra, koji je preminuo 1998. godine, iako je Zakon o radiodifuziji donet 2002. godine, te isti zakon ne propisuje da pretplatnici mogu biti pokojna lica sa obzirom da je to u suprotnosti sa članom 2 zakona o Obligacionim odnosima u kome stoji da strane u Obligacionim odnosima mogu biti fizička i pravna lica, a ne upokojeni.

Sa nekim ko je upokojen 5 godina pre donošenja zakona o Radiodifuziji ne može se uspostaviti nikakav odnos jer to lice niti je fizičko, niti je pravno lice, te je samo po sebi takvo uspostavljanje obaveze prema nekome ko je pokojan nezakonito.

Napominjem sudu da samo Petrović Petar odnosno njegovi naslednici mogu nekome dati odobrenje da se ime pokojnog Petrović Petra nadje u nekoj evidenciji odnosno bazi podataka, u konkretnom slučaju tako nečega nema, čime se dovodi u pitanje Zakonitost evidentiranja korisnika od strane Tužioca.

Član 42 Ustava kaže:
1) Zajemčena je zaštita podataka o ličnosti.
2) Prikupljanje, držanje, obrada i korišcenje podataka o ličnosti uredjuju se zakonom.
3) Zabranjena je i kažnjiva upotreba podataka o ličnosti izvan svrhe za koju su prikupljeni, u skladu sa zakonom,
osim za potrebe vodjenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije, na način predvidjen
zakonom.
4) Svako ima pravo da bude obavešten o prikupljenim podacima o svojoj ličnosti, u skladu sa zakonom, i pravo
na sudsku zaštitu zbog njihove zloupotrebe.

Pokojnik je svoje podatke ustupio Elektroprivredi u skladu sa članom 42 stav 3 Ustava za svrhu naplate električne energije, zakon o Radiodifuziji ne predvidja da Elektroprivreda sme slobodno tim podacima da raspolaže niti pak da ih ustupa trećim licima na korišćenje. Takodje Zakon o radiodifuziji ni u jednom članu ne dozvoljava Tužiocu pravo pristupa ličnim podacima korisnika Elektroprivrede ili pak bilo kojoj drugoj bazi podataka, već nalaže Tužiocu da ustanovi listu pretplatnika, čime je Zakonodavac jasno izrazio stav da to što neko ima brojilo za struju samim tim ne znači i da poseduje RTV prijemnik.

Iz navedenih odredbi Ustava se vidi da je Tužilac protivustavno i protivzakonitno došao do ličnih podatka Tuženog, jer Tuženi nikako nije mogao da da pismenu saglasnost sa obzirom da je upokojen već od 1998. godine, niti je pak isti mogao da bude obavešten o prikupljanju ličnih podataka kako nalaže član 42 stav 4 Ustava.

Tužiocu zakon o Radiodifuziji ne dozvoljava pristup Računima Elektroprivrede, Tužilac može od Elektroprivrede samo da bude obavešten ko nije platio Pretplatu i to samo za svoje korisnike koje je ustanovio, ne i da dobija Račune Elektroprivrede, bez saglasnosti Tuženika, jer pored ličnih podataka na taj način dobija i podatke o utrošku struje, kao i druge lične podatke čime se krše Ustavom garantovana prava Tuženika.

Te takvi dokazi ne mogu, niti bi smeli biti upotrebljeni na sudu, sa obzirom da je po zakonu sud dužan da odbaci dokaze koji su pribavljeni na nezakonit način, a u konkretnom slučaju Tužilac sudu ne pruža dokaze kako je došao do ličnih podataka pokojnog Petrović Petra, na koji način je obavestio pokojnika, ili bar njegove naslednike.

Iz svega navedenog se vidi da je prekršena tajnosti podataka garantovanih članom 42 Ustava i da neko slobodno raspolaže ličnim podacima gradjana Srbije, odnosno izražavam sumnju da Tužilac raspolaže podacima koje nije uspostavio kako nalaže zakon o Radiodifuziji, niti Tužilac pruža sudu dokaze kako je došao do ličnih podataka pokojnika odnosno Tuženog, a iz svega navedenog.

Član 81 stav 10 Zakona o Radiodifuziji glasi:
Republička ustanova javnog radiodifuznog servisa vodi evidenciju pretplatnika, sa svim ličnim i drugim potrebnim podacima. Za teritoriju Autonomne pokrajine Vojvodine ove poslove obavlja i pokrajinska ustanova javnog radiodifuznog servisa.

Jasno je da Tužioc nikada nije ustanovio evidenciju pretplatnika predvidjenu članom 127 stava 1, a samim tim izostala je i obaveza koja proizilazi iz člana 127 stava 2, te ni obaveza iz člana 127 stava 3 nikada nije ni nastala, a samim tim je i protivzakonito i protivustavno vodjenje evidencije iz člana 81 stava 10 Zakona o Radiodifuziji bez pismene saglasnosti Tuženika.

Ceo koncept evidentiranja je NEZAKONIT - Neko je ustupajući bazu ličnih podataka korisnika Tužiocu na nezakonit način povredio član 42 stava 3. Ustava i iz toga proizilazi da je potraživanje Tužioca prema Tuženiku nezakonito, imajući u vidu da su računi koje Tužilac prilaže kao dokaze prilikom podnošenja tužbi nezakonito sačinjeni i da nisu u skladu sa članom 42 Ustava kao i da nisu ustanovljeni po osnovu člana 127 stava 1 Zakona o Radiodifuziji, a sa obzirom da tužilac ne pruža dokaze kako je mogao da kao pretplatnika uspostavi pokojnika, te istog da vodi na svojoj kartici dužnika, niti pruža dokaze da je istom dostavio pismeno obaveštenje na koje ga Zakon obavezuje.

Da bi Tužioc imao pretplatnike morao je prvo da ispoštuje stavove 1, 2 i 3 člana 127 Zakona o Radiodifuziji,
u konkretnom slučaju tužilac ne nudi validne materijalne dokaze da je to učinio.

DOKAZI: - Pismena OPOMENA od 11.02.2008. godine upućena na ime pokojnika
- Tužba koja je takodje naslovljena na ime pokojnika (u spisima predmeta)
- Kartica dužnika koja je naslovljena na ime pokojnika (u spisima predmeta)
- Izvod iz knjige umrlih (u spisima predmeta)

Iz navedenog se da zakljuciti da Tužioc nije ispunio svoju zakonsku obavezu koju mu je zakon naložio, niti je ustanovio evidenciju pretplatnika niti je ispoštovao rok kako mu je zakonodavac naložio u članu 127 stava 1.

U prilog tvrdnji Tuženog da Tužioc nije ispunio svoju zakonsku obavezu iz člana 127 stav 1 ide i to da je Tužioc prvo podneo tužbu protiv pokojnog Petrović Petra, zatim protiv naslednika pokojnika, dok je zadnjim podneskom Tužba usmerena protiv Petrović Dejana čime pokušava retroaktivno da obaveže Tuženog, što je nezakonito bez pristanka tuženog, niti tuženik želi da pristane na tako nešto. Te se opet nameće da je potreban Ugovor prilikom uspostavljanja obaveze, koji Tužioc spominje u Opomeni, a koji ne postoji niti isti prilaže sudu.

U pravnoj državi ne postoji retroaktivno primenjivanje zakona pa samim tim i ugovora. Čovek može da se saglasi samo sa činjenicama koje zna, a ne sa nekim činjenicama za koje je saznao u budućnosti i svaki ugovor koji pokušava da proširi saglasnost čoveka i na prošle činjenice je ne važeći.

U konkretnom slučaju Tužioc Petrović Dejana nije uspostavio kao pretplatnika kako mu zakon nalaže do 01.12.2002. godine, te je i to dokaz da Tužioc nikada nije ispunio zakonsku obavezu iz čl. 127 stava 1 zakona o Radiodifuziji.

U prilog tvrdnjama Tuženika ide i to da je podnesak Tužioca od 16.09.2009. godine naslovljen na njegovo ime, dok su dosadašnji dokazi bili usmereni prema pokojniku.

Netačni su navodi Tužioca da je Tuženom dostavljen tekst obaveštenja od 24.12.2002. godine, te se iz samog dokaza koje Tužioc nudi sudu ne vidi potpis Tuženika za prijem tog obaveštenja.

Da bi takav dokaz bio validan pred sudom morala bi da postoji dostavnica odnosno potpis Tuženika.

Tuženik decembra 2005 godine nikakvo “detaljno uputstvo” nije dobio osim računa za struju, a Tužioc nema nikakvo odobrenje od Tuženika da vrši uvid u njegove račune za struju, i to da li Tuženik plaća struju redovno ili ne to je njegova lična stvar, a ne stvar Tužioca, niti to ima ikakve veze sa tužbenim zahtevom.

Iz samog podneska Tužioca se ne vidi da se Tuženi potpisao za prijem tog obaveštenja, dok se iz samog Ugovora koji su sklopili RTS i Elektroprivreda Srbije br. 5221 od 01.11.2005. godine vidi koje su obaveze Elektroprivrede, te obaveza Elektroprivrede da obaveštava RTV pretplatnike ne postoji ni u jednom članu njihovog medjusobnog Ugovora, niti Zakon nalaže Elektroprivredi da obaveštava RTV Pretplatnike.

Takodje u pomenutom Ugovoru u članu 3 stavu 3 stoji “Visina pretplate na dan zaključenja ovog ugovora iznosi 300,00 (trista) dinara, sa obzirom da su Ugovor o medjusobnim obavezama sklopili 01.11.2005. godine napomenuo bih da u dokazu koji je Tužioc dostavio sudu cena pretplate iznosi (434) dinara, dok je sama pretplata u toku 2005-2007. godine iznosila 300 dinara što se može videti i iz računa Elektroprivrede od 19.02.2007. godine, dok je na računu od 24.03.2009. godine iskazana pretplata od (387) dinara. Te se iz navedenog može zaključiti da Tužioc izmišlja i čak fabrikuje dokaze protiv Tuženog, te Tuženi u potpunosti osporava dokaze koje je Tužioc dostavio sudu.

U prilog tome ide i da je tekst obaveštenja odštampan 16.09.2009. godine, što se može videti pri samom dnu stranice, dok iznad reči PRETPLATA stoji petak, 12. jun 2009. što je dan pisanja istog, što je u skladu sa novom cenom od (434) dinara.

Samim ovakvim izjašnjavanjem Tužioc nehotice priznaje da Tuženiku nikada nije ni poslao propisano pismeno obaveštenje koje mu zakon nalaže.

U članu 127. zakona o Radiodifuziji stoji:
JP ″Radio-televizija Srbije″ je dužna da, u roku od 15 dana od dana ustanovljavanja evidencije, svakom pretplatniku dostavi pismeno obaveštenje o budućoj obavezi plaćanja radiotelevizijske pretplate.

Obaveza plaćanja radio-televizijske pretplate nastaje narednog meseca od meseca u kome je dostavljeno obaveštenje iz stava 2. ovog člana.

Takvo “obaveštenje” o obavezi nije zakonski ispravno, sa obzirom da član 127 stav 3 izričito kaže da
“Obaveza nastaje narednog meseca od meseca u kome je dostavljeno obaveštenje iz stava 2. ovog člana”.

Takvo obaveštenje ne sadrži načine za prijavu odnosno odjavu prijemnika, niti sve ono što zakon o Radiodifuziji nalaže da treba da sadrži Obaveštenje, takodje zakon je jasan i u tom pogledu i nalaže da je obaveza Tužioca da je prvo potrebno Obavestiti pretplatnika, pa tek onda pretplatniku poslati račun, a ne obrnuto.

Sa obzirom da Tuženi nije ustanovljen u evidenciji što se vidi i iz prvobitne tužbe, opomene pred utuženje, ali i finansijske kartice dužnika Tuženik nije ni mogao isti da odjavi jer nije pravni naslednik Petrović Petra.

Takodje Tuženi ističe i da mu nikada nije dostavljeno obaveštenje na koji način to može da uradi. Niti na računu za utrošenu električnu energiju stoji kako možu da se obrati zahtevom za oslobadjanje od RTV pretplate.

U zakonu ne postoji postupak za prijavu i odjavu RTV prijemnika, što je Upravni odbor RTS-a trebao da sprovede i pisanim putem da obavesti Tuženika, a on to nikada nije učinio, iako član 89 stav 7 Zakona o Radiodifuziji to propisuje i kaže “Upravni odbor uređuje način prijavljivanja i odjavljivanja prijemnika”.

Iz toga se vidi da je Tužioc grubom greškom, nepažnjom ili možda čak i namerno uskratio Tuženika za podatak na koji način može RTV prijemnik da odjavi. U prilog tome ide i da na računu za struju nema žiro-računa, PIB-a i ostalih informacija Tužioca, već samo Elektrodistribucije, na računu za struju nije iskazan PDV za RTV pretplatu, prvo se podmiruju obaveze za struju, pa tek onda za RTV pretplatu. Ne postoji mogućnost da se (pa sve i da je "obična" uplatnica) plati samo RTV pretplata u pošti, banci ili šalterima distribucije.

Takodje Tuženik izjavljuje da je do sada jedino u slučaju člana 81 stava 9 Zakona o Radiodifuziji mogao da odjavi RTV prijemnik: “U slučaju otudjenja prijemnika, raniji vlasnik prijemnika je obavezan da plaća pretplatu za sve vreme dok taj prijemnik ne odjavi, uz izjavu da ne poseduje drugi prijemnik.”

U stavu 6 koji je tužioc odštampao 12. juna 2009. godine se jasno vidi da tuženi ima prava da Odjavi RTV prijemnik ukoliko je isti prodao ili ustupio drugome na korišćenje.

Napomenuo bih da je Tužioc tu izostavio mogućnost da RTV prijemnik može i da se pokvari i da ne služi svrsi za koju je namenjen, kao da iz zakona proističe da je jedini način takav prijemnik odjaviti pustiti Lopove u kuću kako bi ga odneli, a to krivično delo ne prijaviti kako ne bi počinilac dela bio uhvaćen, te RTV Prijemnik vraćen te ponovo Vlasniku RTV Prijemnika bila nametnuta obaveza plaćanja pretplate na neispravan RTV prijemnik ili ga prodati nekome na prevaru kao ispravan prijemnik.

Iz samog Ugovora izmedju RTS i Elektroprivrede u članu 2 stava 5 stoji:
Javna preduzeća su dužna da primljene zahteve za oslobadjanje od pretplate proslede RTS-u najkasnije u roku od pet radnih dana od dana prijema.

Tuženik izjavljuje da je način odjavljivanja RTV prijemnika video tek iz Ugovora koji mu je dostavljen posredstvom suda 25.09.2009. godine, a koji su sklopili Tužioc i Elektroprivreda.

Način naplate nije sastavni deo zakona, već proističe iz Ugovora br. 5221 od 01.11.2005. godine koji je sklopljen izmedju Tužioca i Elektroprivrede i to u članu 6.

Takav način naplaćivanja koji su Tužioc i Elektroprivreda definisali uskraćuje pravo gradjana na avansno plaćanje električne energije, odnosno kupovanje struje u letnjem periodu za potrebe zimskog perioda, čime su gradjani direktno onemogućeni u racionalnom vođenju svog domaćinstva, takodje takav jedan Ugovor ograničava i pravo gradjana da ispune obavezu plaćanja RTV preplate, bez plaćanja celokupnog iznosa za struju, odnosno, gradjanima su dugom za struju „vezane ruke“ za plaćanje RTV pretplate te je takav ugovor ništavan ili bar odredba kojom se to eventualno tako definiše.

Te sud i to treba uzeti u obzir sa obzirom da Tuženik smatra da je to suprotno Zakonu o Obligacionim odnosima. U situaciji gde način ispunjenja jedne obaveze zavisi od ispunjenja neke druge obaveze. Jer, po Zakonu o obligacionim odnosima, bilo bi logično da dužnik obavezu može da ispuni i tako što će je uplatiti putem uplatnice.

U suprotnosti je i sa članom 16 stava 2 Zakona o zaštiti potrošača koji glasi “Zabranjeno je uslovljavanje prodaje proizvoda ili pružanja usluge prodajom drugog proizvoda ili pružanjem druge usluge”.

Bez obzira šta su se RTS i Elektroprivreda dogovorili prilikom sklapanja medjusobnih ugovora, niko nema pravo Tuženika da zastupa i da sklapa ugovor u njegovo ime sa trećim licem i da time obavezuje Tuženika bez njegove pismene saglasnosti ili Ugovora, ukoliko tužnik nije podpisnik istog.

Ugovor sa kojim Tuženik nije upoznat nikako ne može ni biti obavezujuć za Tuženika, a svakako Tužioc ne može ni sklapati ugovore i zastupati Tuženika bez pismenog odobrenja, te jedan takav Ugovor nema nikakvo pravno dejstvo prema Tuženiku, te je isti pred zakonom ništavan.

Da bi taj Ugovor bio obavezujuć za pretplatnike odnosno Tužioca - morao bi biti javan ili bi morao biti sadržaj Zakona, a on nije dostupan široj javnosti, niti je sadržan u Zakonu.

U pravnoj državi ne postoji retroaktivno primenjivanje zakona pa samim tim i ugovora. Čovek može da se saglasi samo sa činjenicama koje zna, a ne sa nekim činjenicama za koje je saznao u budućnosti i svaki ugovor koji pokušava da proširi saglasnost čoveka i na prošle činjenice je ne važeći.

Te ukoliko bi se takav ugovor uzeo kao pravilan onda bi i drugi privredni subjekti mogli da sklapaju ugovore u ime trećih lica bez njihovog znanja, a sa obzirom da Ustav u članu 82. stavu 8 kaže:
“Ekonomsko uredenje u Republici Srbiji počiva na tržišnoj privredi, otvorenom i slobodnom tržištu, slobodi preduzetništva, samostalnosti privrednih subjekata i ravnopravnosti privatne i drugih oblika Svojine”,
odnosno Član 84 Ustava:
1) Svi imaju jednak pravni položaj na tržištu.
2) Zabranjeni su akti kojima se, suprotno zakonu, ograničava slobodna konkurencija, stvaranjem ili zloupotrebom monopolskog ili dominantnog položaja.

Dodao bih i da stav član 36 stav 8 ZIP-a kaže sledeće:
Izvršenje radi ostvarivanja novčanog potraživanja odredjuje se i na osnovu verodostojne isprave.
Verodostojna isprava u smislu ovog zakona je:
8) overena izjava izvršnog dužnika koja ovlašćuje izvršnog poverioca na prenos novčanih sredstava.
Fakturom (računom) se smatra i obračun kamate.

Tuženik napominje da nikakvo odobrenje Elektrodistribuciji za prenos novca prema poveriocu nije dao, niti ga zakon na to obavezuje, te se ponovo nameće da treba postojati Ugovor izmedju Tuženika i Tužioca kojim bi se bliže uredio način plaćanja, odnosno Ugovor koji bi dozvolio Elektroprivredi prenos novca ka trećim licima, kako bi sve bilo zakonski regulisano.

Ako naši sudovi kojim slučajem mogu da donesu odluku na osnovu navoda koji su samo puka pretpostavka, u tom slučaju će sud u Strazburu ipak doneti odluku koja će se bazirati na mnogo čvršćim argumentima od pretpostavki.

Netačno je tumačenje Zakona od strane Tužioca, u prilog tome ide i prethodni pasus kojim Tužioc sam sebe pobija, u kome kaže: ”Tuženi se do današnjeg dana nije obratio tužilji sa zahtevom da bude oslobodjen eventualnog plaćanja RTV pretplate.” Iz čega se vidi da Tuženi ima prava da odjavi RTV prijemnik.

Takodje Tužioc i u sledećem pasusu pobija sam sebe te kaže: “Dakle, tuženi može da ne poseduje TV, ali plaća RTV pretplatu zato što ima radio prijemnik, odnosno bilo koji drugi prijemnik koji može da primi radio, odnosno TV programe Radio Televizije Srbije. Tu može da spada i npr. računar sa TV karticom, kao i najobičniji kućni tranzistor.”

Takodje u prilog tvrdnji Tuženika ide i to što u stavu 6 koji je Tužioc odštampao 12. juna 2009. godine se jasno vidi da Tuženi ima prava da odjavi RTV prijemnik ukoliko je isti prodao ili ustupio drugome na korišćenje.

Odredbom člana 81. st. 6 Zakona o Radiodifuziji apsolutna je isključna bilo kakva predpostavka na koju se Tužioc poziva - Obaveza plaćanja pretplate nastaje od prvog dana narednog meseca od dana nabavke prijemnika.

Sve dok nema potpisa kojim se prijavljuje ili uspostavlja nabavka RTV prijemnika saglasno članu 81 stavu 1 i 6 kojom se dokazuje da je Tuženik vlasnik toga što se traži članom 81 i to u stavu 1, nema ni "verodostojne isprave" te je samim tim i tužba neosnovana, a vodjenje evidencije o Tuženiku protivzakonito i protivustavno.

Iz zakona se vidi da obaveza plaćanja RTV pretplate nastaje tek po prijavljivanju odnosno nabavci prijemnika Republičkoj ustanovi javnog radiodifuznog servisa, bez čega je fakturisanje RTV pretplate preko računa za struju ništavno, tj. protivzakonito.

Te se iz same izjave Tužioca vidi da je samoincijativno promenio zakonsku odredbu kako njemu odgovara te Tuženika proglasio obveznikom RTV pretplate samo zato što ima struju što je nezakonito, čime priznaje navode Tuženika, da nikada nije sproveo postupak Evidentiranja pretplatnika što je Tuženik i sama na početku napomenuo.

Te to svakako nije u skladu sa domaćim, ali i medjunarodnim pravom, sa obzirom da Zakonodavac nije vezao pretplatu na osnovu brojila za struju već na osnovu RTV prijemnika koji su u mogućnosti da prime signal.

Te bih naveo i da je ranija RTV pretplata ukinuta zbog neustavnosti zakona jer je bila vezana za strujomere te je samo po sebi neligočno i neodrživo takvo tumačenje zakona od strane Tužioca.

Takvo pravno shvatanje Tužioca je apsolutno zakonski neutemeljeno jer je u suprotnosti sa Zakonom o Radiodifuziji, koji kaže u članu 127 stav 1 da je JP ″Radio-televizija Srbije″ dužna da do 1. decembra 2002. godine ustanovi evidenciju pretplatnika na području Republike Srbije koji su kao vlasnici radio i televizijskih prijemnika obavezni da u skladu sa ovim zakonom plaćaju radio-televizijsku pretplatu.

Zakonodavac je jasno rekao u čl. 81 stav 11 da se samoincijativnim odlukama Radiodfuznog servisa ne smeju kršiti ljudska prava propisana Ustavom, sa obzirom da je RTS naslednik “TV Bastilje” i da sigurno u toj ustanovi rade još uvek ljudi koji su bili poslušnici Slobodana Miloševića. Pitam se šta bi bilo da ih zakonodavac još jednom kroz Zakon o Radiodifuziji nije podsetio na Ustavom garantovana prava gradjana.

Sa obzirom da je Zakonodavac predvideo da sve fizičke i pravne osobe u Srbiji koje poseduju RTV prijemnik moraju plaćati pretplatu RTS-u, te na taj način ograničio Ustavom garantovanu sloboda pristupu informacija, jer samim posedovanjem RTV prijemnika nameće se obaveza plaćanja RTS-u. Te na taj način gradjane doveo u potčinjen polozaj, da samim posedovanjem RTV prijemnika odvajaju od svojih zarada i uplaćuju RTS-u, kako bi im Ustavom zagarantovano pravo bilo omogućeno, Tuženik se odlučio na gledanje Internet Televizije (bez TV kartice) sa nekoliko desetina hiljada programa, koje nisu servisi političkih stranaka i interesnih lobija i na kojima neću gledati direktore tih glasila kako love muve po studiju, niti gledati emisije tipa 24 sati sarana.

Ukazao bih sudu i na sledeće da je i sama Zastarelost potraživanja (čl. 360 i čl. 378 stav 2 Zakona o Obligacionim odnosima) svojevsni dokaz da ni sam tužioc nije siguran u održivost tužbe jer bi u protivnom podneo tužbu u blagovremenom roku i tako izbegao zastarelost potraživanja.

Ovim putem želim i da ukažem na sledeće:
Ustavni sud Republike Srbije je dana 16.12.2004. godine doneo Rešenje br. IU-176/2002, 1/2003 i 331/2003 o pokretanju postupka ocene Ustavnosti i zakonitosti radio-televizijske pretplate i to sledećih članova:
člana 80 stav 1. čl. 81. do 83., člana 113 stav 3. i člana 127. Zakona o radiodifuziji i Rešenje uputio Skupštini Republike Srbije radi davanja odgovora. U navedenom Rešenju piše da je rok za davanje odgovora 30 dana od dana dobijanja Rešenja. Ovaj postupak još uvek nije okončan.

Dokaz: Fotokopija Rešenja Ustavnog suda Srbije (u spisima predmeta)

Član 50 Ustava pored ostalog kaže "U Republici Srbiji nema cenzure" čime se jamči sloboda štampe i drugih vidova obaveštavanja, isti član kaže “Televizijske i radio stanice osnivaju se u skladu sa zakonom”,
a član 51 stav 1 Ustava kaže "Svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja i sredstva javnog obaveštavanja su dužna da to pravo poštuju."

Sa obzirom da se Tužilac vodi logikom "Ili ćeš plaćati ili ništa nećeš gledati", nameće cenzuru na posedovanje, odnosno kupovinu RTV prijemnika, a samim tim i gledanje ostalih RTV emitera, kao i cenzuru na gledanje VHS kaseta i DVD diskova koji se prate preko RTV prijemnika, zatim cenzuru na Playstation i drugih konzola za igru koje se priključuju na RTV prijemnike, zatim računara koji RTV prijemnik koriste umesto monitora.

Sve navedeno je u suprotnosti sa članom 16 stava 2 Zakona o zaštiti potrošača koji glasi “Zabranjeno je uslovljavanje prodaje proizvoda ili pružanja usluge prodajom drugog proizvoda ili pružanjem druge usluge”,
kao i sa članom 30 Povelje UN o ljudskim i manjinskim pravima i gradjanskim slobodama.

U suprotnosti je i sa članom 29 stava 1 Povelje UN jer u slučaju ako neko ne želi da plaća RTV pretplatu zato što nema novca dužan je da proda i odjavi RTV prijemnik, te na taj gubi i pravo na obaveštenje i prijem informacija koje su od javnog značaja, a samim tim to je u suprotnosti i sa članom 30 stava 2 Povelje UN jer je na taj način uskraćeni na gledanje drugih programa, te se na taj način krši i član 30 stav 4 Povelje te se indirektno sprečava širenje obaveštenja i ideja putem sredstava javnog obaveštavanja.

Ekonomsko i socijalno uredjenje, počiva na čl. 82 Ustava po kome je utvrđeno da su preduzeća i drugi oblici svojine samostalni u obavljanju delatnosti i da su svi oblici svojine ravnopravni, po čl. 84 Svi imaju jednak pravni položaj na tržištu u pogledu opštih uslova privređivanja i pravne zaštite i da je protivustavan svaki akt i svaka radnja kojima se stvara ili podstiče monopolski položaj, odnosno na drugi način ograničava konkurencija.

Smatram da je i u ovom pogledu Zakon protivustavan jer u uslovima koji omogućavaju da gradjani prate više radio i televizijskih programa zaposleni u RTS-u se dovode u privilegovan položaj da ostvaruju dohodak nezavisno od svog rada i uspeha na tržištu, odnosno da državna televizija na ovaj način ima monopolski položaj samo na osnovu nabavke RTV prijemnika, te se stiče utisak da država Zakonom o Radiodifuziji štiti neradnike.

Član 86 Ustava kaže “Da je Javna svojina državna svojina”, a država ima budžet koji se prikuplja od poreza, te je i sama naplata protivustavna, jer ispada da se dva puta naplaćuje, jednom iz budžeta, a drugi put neposredno,

Nelogično je i da RTS pored RTV pretplate naplaćuje prenose Skupštinskih sednica i da Skupština taj novac koji je direktno dobijen od poreskih obveznika plaća RTS-u, jer na taj način vlasnici RTV prijemnka plaćaju dva puta da bi uživali u prenosu skupštinskih sednica, i to jednom kroz poreze, a drugi put kroz pretplatu.

Član 91 Ustava glasi “Obaveza plaćanja poreza i drugih dažbina je opšta i zasniva se na ekonomskoj moći obveznika.”

iz čega se vidi da se načinom naplate koji je ustanovljen Zakonom gubi socijalna sigurnost gradjana, sa obzirom da se svaka obaveza zasniva na ekonomskoj moći obveznika, te je gradjanin taj koji se svojom voljom obavezuje na neku obavezu i niko ne sme u ime gradjanina da sklapa ugovore pa ni skupština, jer ista nema uvid u ekonomsku moć obveznika.

Što znači da ništa nije obavezno već da sam obveznik raspolaže sredstvima koje ima, odnosno ne sme biti primoran da nešto plaća, ukoliko isto ne koristi, ne želi da koristi ili nema mogućnosti da koristi.

Zbog svega navedenog tuženik smatra svoj zahtev opravdanim i na zakonu zasnovanim, te predlaže sudu da odbaci tužbeni zahtev u potpunosti, uz obavezivanje Tužioca da plati sve troškove vodjenja postupka.
Procitajte i dajte vasa misljenja, kako vam izgleda, jel dovoljno JAKO ?

<sub>[Ovu poruku je menjao marzik dana 28.09.2009. u 20:56 GMT+1]

[Ovu poruku je menjao marzik dana 28.09.2009. u 20:56 GMT+1]

[Ovu poruku je menjao marzik dana 28.09.2009. u 20:57 GMT+1]</sub>

Evo ovako,da ne bi smo isuviše skretali sa teme,postaviću ovde par naslova i linkova,pa koga interesuje može se tim putem informisati kako stvari oko suda u Strazburu funkcionišu.

Dakle:

1.
Nula Mol i Katarina Harbi
PRAVO NA PRAVIČNO SUĐENJE
Vodič za primenu člana 6
Evropske konvencije o ljudskim pravima

2.
Monica Carss-Frisk
PRAVO NA IMOVINU
Vodič za primenu člana 1 Protokola br.1
Evropske konvencije o ljudskim pravima

3.
Jermy McBride i Monica Macovei
PRAVO NA SLOBODU I BEZBEDNOST LIČNOSTI
Vodič za primenu člana 5
Evropske konvecije o ljudskim pravima

Ovaj treći naslov nadam se da neće nikome zatrebati,ali neka ga,"đavo ionako nikada ne spava".
I linkovi:
http://www.zastupnik.gov.rs/

http://www.coe.org.rs/def/

@marzik,kasno je već i umoran sam,pa ću sutra detaljno da pročešljam ovo što si spremio...

29/09/2009 19:14 | Beograd
RTS traži od parlamenta pola miliona evra
* Nije jasno kako će biti obezbeđen novac za TV prenose, budući da zakon o Skupštini još nije usvojen i da parlament nema sopstveni budžet

@marzik,upravo ono što si u nacrtu podneska pomenuo...

Dakle,RTS više i ne krije cinizam u svom obraćanju javnosti ispoljen kroz,tobože,brigu o novcu građana!

A verovatno će skupština obezbediti novac za praćenje skupštinskog mlaćenja prazne slame od marsovaca i sve to pobogu pod plaštom vašeg demokratskog prava da budete informisani!!!

Živi li bilo ko od vas u ubeđenju da je na ijednom izboru imao bilo kakav uticaj na sastav skupštine,vlade,donošenje zakona...?

I sada ja treba da plaćam informaciju koja će me obavestiti o nečemu što ja već odavno znam i to RTS hoće posebno da mi naplati još i iz PDV-a i ostalih davanja u državni budžet!?
Očigledno je da građani neplaćanjem TV pretplate ispoljavaju i odbojnost prema takvom jednom mastodontu,kakav je RTS,a oni to s druge strane primećuju i pribegavaju ovakvim trikovima u obezbeđivanju lagodnog života delu te družine.

Videćemo ubrzo da li je ovo na neki način sukob RTS-a i skupštine ili samo puko "utvrđivanje tarife"...

Ja sam lepo rekao jos na samom pocetku da Tijanicu ni Gebels nije ravan !
A kao prvo zasto SKupstina lepo ne izda Konkurs pa neka se jave i ostali mediji koji se vide na celoj teritoriji Srbije.
Pa neka Skupstina izabere najboljeg ponudjaca, P.S. Sve da bude po zakonu zasto samo RTS da prenosi, kad Skupstina novac gradjana moze i da stedi ukoliko neko da bolju ponudu !



Znaci ispada da i novac koji dajemo Skupstini je pretplata, sto se moze videti iz reci ovog Muholovca !!!

Za racionalno koriscenje novca Skupstina treba da raspise Tender ili Konkurs a ne prvi koji joj dodje na vrata da deli novac,
IPAK RASPOLAZE NARODNIM NOVCEM, a ne svojim licnim !!!

Ono sto je za Milosa Obilica bio Car Murat - To je Tijanic za Mene ! (ko razume shvatice)

_{[Ovu poruku je menjao marzik dana 30.09.2009. u 17:21 GMT+1]}

Posto se sudovi temelje na Rimskom pravu nasao sam neke interesantne izreke:


Iliti na srpskom bez Sporazuma/Ugovora nema ni obaveza !

RTS nikada na uvid javnosti nije dao Ugovor koji je sklopio sa Elektroprivredom !



Nem ogu dve strane da se dogovore i obavezu trecu stranu bez pristanka.

Zna li neko pouzdano sta donose ti novi racuni za struju koje ce donositi postar ?

Do sada je na racunu bilo razdvojeno po stavkama: koliko je za el.energiju a koliko za TV, pa je moglo da se uplati po zelji.

Plasi me kakvi ce biti ti novi racuni, hoce li se sve objediniti ili sta vec ?

Bio sam prosle nedelje do elektro distribucije u Paracinu i trazio one blanko uplatnice za struju. Lik na salteru (musko, sa hamburgerom u ustima ) mi je rekao da to vise ne izdaju i da ce nove racune donositi postar na kucnu adresu...

---

Pa i do sada ih je donosio poštar?

Zeleni zub je iz Paracina, a ja iz Jagodine. Mi pripadamo Elektrosrbiji iz Kraljeva i racune su donosili njihovi radnici. Svima je stiglo ovakvo obavestenje:

Na osnovu Zakona o poštanskim uslugama, od oktobra svi kupci električne energije dobijaće
svoje račune za utrošenu električnu energiju preko PTT Srbija, najkasnije do trinaestog u mesecu.
Umesto radnika Elektrodistribucije posao dostave računa ubuduće će obavljati radnici PTT Srbija.
Imajući u vidu eventualne propuste, koji su mogući na početku realizacije ovog posla, otvorili smo
dežurni telefon za informacije. Kupci kojima radnici PTT Srbija iz bilo kog razloga ne uruče račun mogu
se javiti na unapred određene dežurne telefone za informacije i time pomoći da se nastala greška u rekordnom roku ispravi.


Meni isto kao i Zelenom zubu nije jasno da li su racuni ostali isti, samo je razlika sto ih donosi postar, ili su promenili racune pa sada stizu u koverti i izgledaju kao oni Telekomovi.

Procitao sam ovu temu od pocetka i imam samo jednu malu molbu.Naime da li postoji sansa da neko (ako ima malo volje i zelje) da napise u kratkim stavkama sta ciniti po dobijanju racuna za naplatu dugovanja od rts-a.Znaci samo da navede pod jedan radi ovo , pod dva radi ovo itd. cisto da ljudi koji dodju na ovaj forum po prvi put imaju neki orijetnir sta da rade i sta da ocekuju.Ne bi bilo lose ako bi neko mogao da sastavi jedan .doc fajl sa gotovim prigovorom jer 3 dana moze biti malo vremena za ljude koji ne znaju sta da u tom trenutku urade.Ovo bi trebalo po mom misljenju da bude samo prva pomoc :)
za ostalo citanje teme od pocetka.

---

A mogu li ja da odem u EPS, i da tražim spisak svih gradjana, i da im pošaljem po jednu lampu na otkupninu? Troše struju, znači, sigurno im treba lampa? Hoću li ja ili taj iz EPSa da odgovaram nekome za taj postupak?

Mislim, ako prolazi RTSu, možda prodje i meni ...

Ko neće da kupi lampu, neka vrati ....

Sta da kazem presuda je sramna i puna rupa i busotina, sudija je pokazao neverovatnu pristrasnost, cak je i usvojio dokaze bez potpisa, te cu se zaliti naravno. A uskoro cu postaviti i Zalbu samo da se vidi koliko je ovakvo resenje nezakonito, zato ko moze nek pomogne prilikom saveta.

PRESUDA

Obavezuje se tu`eni da tu`iocu Radiodifuzna Ustanova Radio Televizija Srbije iz Beograda isplati na ime neizmirenih obaveza za RTV pretplatu iznos od 3.685.00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom po~ev od 22.10.2008. godine do isplate, a za iznos preko ovog iznosa do tra`enog iznos od 10.935.00 dinara tu`beni zahtev se odbija kao nesnovan.

Obavezuje se tu`eni da tu`iocu Radiodifuzna Ustanova Radio Televizija Srbije iz Beograda na ime tro{kova parni~nog postupka isplati iznos od 2.600.00 dinara, sve u roku od 15 dana od dana prijema presude.


Obrazlo`enje

Tu`ioc je kao izvr{ni poverilac podneo predlog za dozvolu izvr{enja na osnovu verodostojne isprave radi naplate glavnog duga u iznosu od 10.935.00 dinara protiv oca tu`enog kao izvr{nog du`nika, koji je sud osvojio re{enjem Iv. 6830/08 od 23.10.2008. godine.

Povodom prigovora sina izvr{nog du`nika, ovde tu`enog da mu je otac umro 11.10.1998. godine, Op{tinski sud u Ni{u je re{enjem Iv. 6830/08 od 18.12.2008. godine utvrdio prekid izvr{nog postupka, a re{enjem Iv. 6830/08 od 23.01.2009. godine je odredio izvr{enje radi naplate utu`enog iznosa u odnosu na kao pravnog sledbenika pokojnog biv. Iz Ni{a.

Povodom prigovora sada du`nika re{enjem ovog suda Iv 6830/08 od 10.04.2009. godine, stavljen je van snage napred navedeno re{enje od 23.01.2009. godine o izvr{enju, ukinuo sve sprovedene radnje, a postupak je nastavljen kao povodom prigovora protiv platnog naloga.

Tu`ioc je u parni~nom postupku ostao pri zahtevu iz predloga za izvr{enje. Dokaze je predlo`io. Tro{kove tra`io.

Tu`eni je ostao pri navodima iz prigovora na re{enje o izvr{enju, u kome je istakao prigovor zastarelosti potra`ivanja I nezakonitog rada tu`ioca u pogledu naplate RTV pretplate. Naveo je da TV program tu`ioca uop{ten e prati, te dam u je TV aparat neispravan od 1998. godine od kada mu je otac umro, ali da ovaj slu~aj nije prijavio tu`iocu. Predlo`io je da se tu`beni zahtev odbije I iz razloga {to ne postoji obligaciono pravni odnos izmedju stranaka. Dokaze je predlo`io. Tro{kove je tra`io.

Sud je u dokaznom postupku izveo finansijsku karticu tu`enog za period od 01.01.2007. do 01.10.2008. godine, ra~un ED “Jugoistok” doo Ni{ za jul 2008. godine, obave{tenje tu`ioca o zakonskoj obavezi pla}anja RTV pretplate od 12.12.2002. godine, obave{tenje tu`enog kao opomena za neizmirenu pretplatu od 12.07.2009. godine I Ugovor o naplati RTV pretplate tu`ioca sa JP Elektroprivreda Srbije Beograd br 5221 od 01.11.2005. godine.

Iz Ugovora o naplati RTV pretplate izmedju tu`ioca I JP “Elektroprivrede Srbije” br 5221 od 01.11.2005. godine utvrdjuje se da je uredjen odnos izmedju ugovorenih stranaka u pogledu uslova I na~ina naplate mese~ne RTV pretplate od obveznika pretplate koji su istovremeno kupci elektri~ne energije u kategoriji “{iroka potro{nja” – grupa potro{a~a “doma}instvo”.

Iz napred navedenih obave{tenja tu`ioca po zakonskoj obavezi pla}anja RTV pretplate, utvrdjuje se da jet u`ioc obavestio korisnike radio I televizijskih aparata o zakonskoj obavezi pla}anja RTV pretplate.

Iz finansijske kartice tu`ioca se utvrdjuje obaveza koja glasi na tu`enikovog oca sada pokojnog , na isplatu RTV pretplate I to za period od 01.11.2005. do 30.09.2007. godine u iznosu od 7.250.00 dinara, I za period od 01.10.2007. do 31.07.2008. godine na iznos od 3.685. dinara.

Iz ra~una ED “Jugoistok” za jul 2008. godine, koji glasi na tu`enikovog oca, utvrdjuje se neizmirena obaveza za RTV pretplatu u iznosu od 3.685.00 dinara.

Iz opomene tu`ioca upu}enog tu`enikovom ocu od 11.02.2008. godine, koja je poslata po{iljkom P-206668 AP, utvrdjuje se da jet u`ilac opomenuo tu`enikovog oca da neizmiren iznos za RTV pretplatu zaklju~no sa 31.10.2007. godine iznosi 7.250.00 dinara, pa je ponu|ena isplata ovog iznosa u tri mese~ne rate.

Na osnovu izvedenih dokaza sud je utvrdio da jet u`eni obave{ten o obavezi pla}anja RTV pretplate, bez obzira {to su obave{tenja i{la na ime njegovog, sada pok. Oca, a da tu`eni nije obavestio tu`ioca da nema TV aparat niti o tome dam u je, navodno TV aparat u kvaru od 1998. godine.

Upravo izjava yu`enog dam u je TV aparat navodno u kvaru potvrdjuje ~injenicu da tu`eni poseduje isti, {to je zakonski uslov zap la}anje RTV pretplate, te da je u obavezi da, ako ne `eli vi{e da ga koristi, obavesti o tome tu`ioca. {to ovaj nije u~inio. To tu`eni nije nije u~inio ni 1998. godine kada mu se navodno TV aparat pokvario, niti kasnije kada je obave{ten o obavezi pla}anja RTV pretplate I opomenut o zaostalom dugu, a takodje ni prilikom prijema ra~una za RTV pretplatu.

Sud je takodje utvrdio da je potra`ivanje tu`ioca za RTV pretplatu u periodu od godinu dana pre utu`enja u iznosu od 3.685.00, dinara, a da ukupno potra`ivanje iznosi 10.935.00 dinara.

Odredbom ~lana 378. stava 1 ta~ka 2 ZOO propisano je da za jednu godinu zastareva potra`ivanje Radio-stanice I Radio-televizijske stanice za upotrebu radio prijemnika I televizijskog prijemnika.

U konkretnom slu~aju radi se o potra`ivanju neizmirenih obaveza za RTV pretplatu.

Obaveza pla}anja RTV pretplate proizilazi iz ~lana 81 stava 1 Zakona o radio difuziji.

Na osnovu utvrdjenog ~injenic~nog stanja I navedenih propisa, sud je usvojio tu`beni zahtev tu`ioca za iznos od 3.685.00 dinara jer se odnosi na period potra`ivanja u okviru godinu dana pre podno{enja tu`be, a za iznos preko ovog iznosa do tra`enog iznosa od 1.935.00 dinara tu`beni zahtev je odbio kao neosnovan zbog zastarelosti potra`ivanja.

Sud nije mogagao da prihvati navod tu`enog da ne koristi usluge tu`ioca zbog toga {to mu je televizijski prijemnik u kvaru, jer je ovakav navod neuverljiv {to proisti~e iz podneska u kome izra{ava o{tro nezadovoljstvo prema tu`iocu I kvalitetu usluga koje vr{I, a o tome dam u je navodno aparat u kvaru i da ga zbog toga ne koristi, nij pru`io dokaz {to je bio du`an u smislu ~lana 223. stava 2 ZPP.

Tu`eni je imao zakonsko pravo da odjavi TV aparat, ~ime bi se oslobodio obaveze pla}anja RTV pretplate, {to ovaj nije iskoristio.

Sud smatra neosnovanim navode tu`enog o nezakonitom radu tu`ioca u pogledu naplate RTV pretplate, jer isti ne mogu uticati na druga~iju odluku u ovoj pravnoj stvari, a mogu eventualno biti predmet drugog spora.

Za slu~aj kada nadle`ni organi (Ustavni sud I dr.) budu eventualno doneli odluku o neustavnosti ili neva`nosti odluke o naplati RTV pretplate, tu`eni }e, zajedno sa ostalim korisnicima tu`io~evih usluga, ukoliko su o{te}eni naplatom iste, mo}I da tra`e naplatu {tete od tu`ioca po tom osnovu.

Neosnovan je prigovor tu`enog da izmedju stranaka ne postoji obligaciono pravni odnos, jer je Zakonom o radiodifuziji uspostavljen obligacioni pravni odnos izmedju tu`ioca kao pru`aoca usluge I tu`enog kao korisnika njegovih usluga, za za slu~aj da korisnik usluga poseduje RTV prijemnik, a u konkretnom slu~aju je utvrdjeno da tu`eni poseduje RTV prijemnik.

"Tu`eni je imao zakonsko pravo da odjavi TV aparat, ~ime bi se oslobodio obaveze pla}anja RTV pretplate, {to ovaj nije iskoristio."

Ovaj deo mi je narocito privukao paznju...divan osnov za prekid "saradnje" sa evropskim servisom...recimo, ja bih pristao da platim svoja dugovanja ako mi neko kaze kako se odjavljuje televizijska pretplata. Ali odistinski, ne ono sto pise, jer kako vidimo iz prilozenog, sud ne zanima bas puno zakon i propis...

---

Ova presuda je zaista puna rupa i predstavlja odlican osnov za dalji postupak.

Ja bih se za sada ogranicio samo na sledece:
Ustavnost
Pred Ustavnim sudom pokrenut je postupak za ocenu ustavnosti odredaba člana 80 stav 1. čl. 81. do 83., člana 113 stav 3. i člana 127. Zakona o radiodifuziji.
(16.12.2004, Resenje br. IU-176/2002, 1/2003 i 331/2003 o pokretanju postupka za članove: član 80 stav 1. čl. 81. do 83., član 113 stav 3. i član 127. Zakona o radiodifuziji).
Sud ima obavezu (ako već ne zamrzne postupak) pre donošenja presude, da se po službenoj dužnosti obrati Vrhovnom sudu Srbije u skladu sa čl. 176. ZPP.

Dakle, Sud je MORAO da se obrati Vrhovnom sudu Srbije kad je vec resio da donese presudu! To ocigledno nije uradjeno i na to treba ukazati u zalbi visoj istanci.
Dakle, ukazati u zalbi na ovu obavezu Suda i predloziti da se presuda stavi van snage dok Ustavni sud ne donese odluku.
Posle toga, ici dalje ka visim istancama kako presude (ako budu nepovoljne) budu dolazile jer je to preduslov za obracanje Sudu u Strazburu, moraju da se iscrpe sve pravne mogucnosti.

Mislim da je jako važna rečenica:

Iz napred navedenih obaveštenja tužioca po zakonskoj obavezi plaćanja RTV pretplate, utvrdjuje se da je tužioc obavestio korisnike radio i televizijskih aparata o zakonskoj obavezi plaćanja RTV pretplate.

Ovo je bio jedan od glavnih argumenata u diskusiji na forumu.

---

ZALBA TUZENIKA

Navedenu presudu tuzenik pobija i to:
- Stav 1, presude kojom se usvaja zahtev tuzioca.
- Stav 2, presude kojom se obavezuje tuzenik da na ime parnicnog postupka isplati iznos od 2.600. din.

Iz sledecih razloga:
- Pogresno i nepotpuno utvrdjenog cinjenicnog stanja
- Pogresne primene materijalnog prava

Za ovu zalbu tuzenik daje sledece obrazlozenje:

OBRAZLOZENJE


Prvostepeni sud je pogresno i nepotpuno utvrdio cinjenicno stanje buduci da clan 2 stav 2 zakona o Obligacionim Odnosima kaze "Strane u obligacionim odnosima mogu biti fizicka i pravna lica" dok je u momentu stvaranja obligacionog odnosa sa **** **** isti bio upokojen vec 4 godina unazad, odnosno 1998. godine, dok je zakon o Radiodifuziji donet 2002. godine.

Te podnosioc zalbe smatra da Obligacioni odnos sklopljen sa pokojnikom nistavan pred zakonom, te samim tim ni naslednik pokojnika ne moze da preuzme obavezu koja je nistavna.

Initio nullum, semper nullum - Što je u početku ništavno, uvek je ništavno.

U konkretnom slucaju Tuzioc nije preduzeo potrebne radnje prilikom uspostavljanja Obligacionog odnosa te da uspostavi ++++ ++++ kao pretplatnika kako zakon nalaze do 01.12.2002. godine, vec je uspostavio pokojnog **** ****.

Zakon o Radiodifuziji, u clanu 127 stav 1 kaze JP ″Radio-televizija Srbije″ duzna je da do 1. decembra 2002. godine ustanovi evidenciju pretplatnika na području Republike Srbije koji su kao vlasnici radio i televizijskih prijemnika obavezni da u skladu sa ovim zakonom placaju radio-televizijsku pretplatu.

Iz navedenog se moze zakljuciti da navodi Tuzioca da je izvrsio zakonsku obavezu i ustanovio evidenciju obveznika RTV pretplate nisu saglasni sa navedenim zakonom o Obligacionim odnosima. Takodje namece se i pitanje sudu kako je Tuzioc uspostavio pokojnog **** **** i na koji nacin je dosao do njegovih licnih podataka, sa obzirom da isti, ali ni njegovi naslednici nisu ovlastili ni Elektrodistribuciju ni bilo koje drugo lice da ustupaju njihove licne podatke, niti je sudu pruzen bilo kakav dokaz o Uspopostavljanju obaveze, sto je postupajuci sudija apsolutno zanemario prilikom donosenja Presude.

Napominjem da samo licno **** **** odnosno njegovi naslednici mogu nekome dati odobrenje da se ime pokojnog **** **** nadje u nekoj evidenciji odnosno bazi podataka, u konkretnom slucaju tako necega nema, cime se dovodi u pitanje Zakonitost evidentiranja korisnika od strane Tuzioca, jer smatram da je tako nesto u suprotnosti sa Ustavom Srbije.

clan 42 Ustava kaze:
1) Zajemcena je zaštita podataka o licnosti.
2) Prikupljanje, drzanje, obrada i korišcenje podataka o licnosti uredjuju se zakonom.
3) Zabranjena je i kažnjiva upotreba podataka o licnosti izvan svrhe za koju su prikupljeni, u skladu sa zakonom,
osim za potrebe vodjenja krivicnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije, na nacin predvidjen
zakonom.
4) Svako ima pravo da bude obavešten o prikupljenim podacima o svojoj licnosti, u skladu sa zakonom, i pravo
na sudsku zaštitu zbog njihove zloupotrebe.

Pokojnik je svoje podatke ustupio Elektroprivredi u skladu sa clanom 42 stav 3 Ustava za svrhu naplate elektricne energije, zakon o Radiodifuziji ne predvidja da Elektroprivreda sme slobodno tim podacima da raspolaze niti pak da ih ustupa trecim licima na koriscenje, u prilog tome ide i Ugovor koji su sacinili RTS i Elektroprivreda broj 5221 od 01.11.2005. godine koji u clanu 2 stava 1 kaze “Obveznike pretplate utvrdjuje RTS”.

DOKAZ: Medjusobni Ugovor izmedju RTS i Elektroprivrede od 01.11.2005. godine

Takodje Zakon o radiodifuziji ni u jednom clanu ne dozvoljava Tuziocu pravo pristupa licnim podacima korisnika Elektroprivrede ili pak bilo kojoj drugoj bazi podataka, vec nalaze Tuziocu da ustanovi listu pretplatnika, cime je Zakonodavac jasno izrazio stav da RTS treba pre pocetka naplate da uspostavi listu korisnika, imajuci u vidu da je isti uspostavio pokojnika namece se pitanje same zakonitosti evidentiranja, jer pokojnik nije mogao da bude obavesten o prikupljanju licnih podataka kako nalaze clan 42 stav 4 Ustava, a ni njegovi naslednici nisu obavesteni, niti je tuzioc pruzio bilo kakve pismene dokaze sudu u tom pogledu.

Prvostepeni sud je na osnovu navedenog morao da postavi i pitanje kako je Tuzioc dosao do racuna Elektroprivrede sa obzirom da se radi o licnim podacima, odnosno da trazi dokaz iz clana 42. stava 4 Ustava, sto je izostalo.

Sa obzirom da Tuziocu zakon o Radiodifuziji ne dozvoljava pristup Racunima Elektroprivrede, Tuzilac moze od Elektroprivrede samo da bude obavesten ko nije platio pretplatu i to samo za svoje korisnike koje je ustanovio, ne i da dobija Racune Elektroprivrede, bez saglasnosti Tuzenika, jer pored licnih podataka na taj nacin dobija i podatke o utrosku struje, kao i druge licne podatke cime se krse Ustavom garantovana prava Tuzenika.

Te takvi dokazi ne mogu, niti bi smeli biti upotrebljeni na sudu, sa obzirom da je po zakonu sud duzan da odbaci dokaze koji su pribavljeni na nezakonit nacin, a u konkretnom slucaju Tuzilac sudu ne pruza dokaze kako je dosao do licnih podataka pokojnog **** ****, na koji nacin je obavestio pokojnika, ili bar njegove naslednike.

Iz svega navedenog se vidi da je prekrsena tajnosti podataka garantovanih clanom 42 Ustava i da neko slobodno raspolaze licnim podacima gradjana Srbije, odnosno izrazavam sumnju da Tuzilac raspolaze podacima koje nije uspostavio kako nalaze zakon o Radiodifuziji, niti je pak Tuzioc pruzio sudu dokaze kako je dosao do licnih podataka pokojnika odnosno Tuzenog, a iz svega navedenog.

Da bi Tuzioc imao pretplatnike morao je prvo da ispostuje stavove 1, 2 i 3 clana 127 Zakona o Radiodifuziji,
u konkretnom slucaju sudu takvi dokazi nisu ponudjeni.

DOKAZI: - Pismena OPOMENA od 11.02.2008. godine upucena na ime pokojnika
- Tuzba koja je takodje naslovljena na ime pokojnika (u spisima predmeta)
- Kartica duznika koja je naslovljena na ime pokojnika (u spisima predmeta)
- Izvod iz knjige umrlih (u spisima predmeta)


Prvostepeni Sud je grubom nepaznjom prihvatio ponudjene dokaze kao verodostojne ne uzimajuci u obzir sustinu zakona odnosno “Ignorantia facti non nocet - Nepoznavanje činjenice ne škodi.“

Te nije uzeo u obzir da je Tuzenik upravo posredstvom suda dosao do Obavestenja kao i do Ugovora o naplati izmedju RTS i Elektroprivrede Srbije i to septembra 2009. godine, te takvo Obavestenje nikako ne bi smelo imati retroaktivan ucinak, sa obzirom da nas zakon ne poznaje retroaktivnost.

Takodje podnosioc zalbe upucuje i da je prvostepeni sud poklonio suvise vere tuziocu te da nije odbacio Obavestenja kao blagovremena odnosno uverljiva, a to iz sledecih razloga:

U samom dnu Obavestenja od 12.07.2009. godine koje je sudija prihvatio kao verodostojno stoji da je isto odstampano 16.09.2009. godine, dok je isto predato sudskoj pisarnici dan kasnije odnosno 17.09.2009. godine, cime se vidi da je isto fabrifikovano i da tuzenom nikada nije poslato onako kako je sudija konstantovao, vec dva meseca kasnije je odstampano za potrebe suda i isto ponudjeno sudu kao verodostojno.

Takodje podnosioc zalbe upucuje i na kontradiktornost prihvatanja ovog dokaza od strane sudije, a to iz sledecih razloga: Sam tuzioc u svom pisanom podnesku od 16.09.2009. godine kaze da je to Obavestenje poslato tuziocu decembra 2005. godine dok se vidi da je isto odstampano 16.09.2009. godine, te nikako nije moglo biti poslato decembra 2005. godine, a nikako ni tuzioc nije mogao isto da primi ni 12.07.2009. godine kako je sud utvrdio, sa obzirom da je isto Obavestenje odstampano dva meseca kasnije.

Takodje Obavestenje od 12.12.2002. godine ne poseduje nikakav potpis o prijemu istog, niti se iz samog obavestenja moze znati kome je poslato sa obzirom da je “blanko” bez potpisa, pecata, adrese stanovanja podnosioca zalbe.

Prvostepeni sud je zanemario i da u samoj Opomeni pred utuzenje od 11.02.2008. godine pise “Saglasno zakonu i Ugovoru za svakog obveznika…” , iako je Tuzilac navedeni Ugovor naveo u Opomeni, isti nije predao uz spise predmeta niti je ikad nasledniku Tuzenika na uvid dostavljen Ugovor koji se pominje u Opomeni, niti Tuzenik zna za postojanje takvog ugovora, niti je pak moguce sklopiti Ugovor sa pokojnikom. Sa obzirom da Tuzilac taj ugovor ne prilaze uz tuzbu, iako ga spominje u Opomeni, smatram da je sudija po sluzbenoj duznosti trebao da naredi dostavljenje takvog Ugovora Sudu kako bih i ja bio upoznat sa njim, iako sam isti usmeno trazio tokom parnicnog postupka da mi se dostavi.

DOKAZ: Pismena opomena Tuzioca od 11.02.2008. godine (u spisima predmeta)



Ignorantia facti non nocet - Nepoznavanje činjenice ne škodi.

Podnosilac zalbe istice da takav Ugovor koji je sklopljen izmedju RTS i Elektroprivrede ne moze nikako biti obavezujuc za njega, jer je sa njim upoznat tek tokom sudjenja, ne i ranije, te Prvostepani sud takav Ugovor ne moze nikako uzimati kao dokaz protiv Tuzenika. A svakako Tuzioc ne moze ni sklapati ugovore i zastupati trecu stranu bez pismenog odobrenja, te jedan takav Ugovor iz svega navedenog nema nikakvo pravno dejstvo prema podnosiocu zalbe, te je isti pred zakonom nistavan niti se moze uzimati u obzir prilikom donesenja presude sa obzirom da zalilac nije upoznat sa Ugovorom ranije.


Tuzenik napominje da je prvostepeni sud bio isuvise blagonaklon prema drugoj strani, naime kod oba Obavestenja se ne vidi da se tuzenik potpisao za prijem istih, kod Obavestenja koje je odstampano 12.12.2002. godine se ne vidi Ime i prezime, ne postoji adresa tuzenika, vec je isto “blanko”, ne postoji dostavnica o prijemu niti ikakav drugi dokaz da je isto primljeno od strane tuzenika.

U prilog tome da Tuzenik nije dobio takvo obavestenje, ide i to da je Fax poslat iz Beograda u Nis dana 23.04.2009. godine, sa broja 011/254-3354 iz cega se vidi da takvo obavestenje nikada ranije nije ni stiglo u Nis.

Takodje prvostepeni sud nije uocio ni kontradiktornost tuzioca sa obzirom da isti u svom podnesku od 16.09.2009. godine tvrdi da je Obavestenje od 12.07.2009. poslato decembra 2005. godine. Dok je i sama odluka suda kontradiktorna sa obzirom da je isto Obavestenje odstampano 16.09.2009. godine sto se moze videti na dnu strane.

Takodje Obavestenje je odstampano iskljucivo za potrebe suda sto se moze videti iz toga da je odstampano 16.09.2009. godine, a predato sudskoj pisarnici 17.09.2009. godine, takodje takvo Obavestenje na kraju sadrzi reci “KOMENTARI” , “Broj komentara 0” “posalji komentar” iz cega se takodje vidi da je fabrifikovano i da je dan ranije pre dostavljanja sudskoj pisarnici preuzeto sa interneta i odstampano.



Otac tuzenika je umro 1998. godine dok je zakon donet 2002. godine, te obaveza koja se uspostavlja sa pokojnikom nikako ne moze biti zakonita. clan 2 stav 2 Zakona o Obligacionim Odnosima kaze "Strane u obligacionim odnosima mogu biti fizicka i pravna lica" dok je u momentu stvaranja obligacionog odnosa sa **** **** isti bio upokojen vec 7 godina unazad.



Prvostepeni sud je uzeo u obzir opomenu i cak naveo broj posiljke dok u slucaju odlucujucih dokaza “Obavestenja koje zakon o Radiodifuziji nalaze” ne postoji potpis primaoca niti ikakav dokaz o prijemu iako sam tuzioc u svom podnesku od 16.09.2009. godine napominje da su obavestenja poslata putem poste, potpis za prijem istih je izostao, takodje iste nemaju ni adrese, a izostalo je i sve ono o cemu sam unapred napisao o navedenim Obavestenjima.

Sa obzirom da su dokazi o prijemu Obavestenja bitniji od prijema Opomene, te bi tuzioc trebao da ponudi validne dokaze sudu, na osnovu kojih bi sud doneo presudu. Takodje sud nije uzeo u obzir ni da je tuzenik od pocetka izvrsnog postupka napominjao da nikada nije dobio zakonsko Obavestenje, te iz tog razloga Obavestenja koja su poturena sudu ne mogu nikako biti prihvatljiva iz svega navedenog.


Na samim obavestenjima ne stoji ime i prezime primaoca, niti adresa, te se namece pitanje kome je to uopste stiglo, takodje na postoje ni dokazi o prijemu Obavestenja.

Prvostepeni sud kaze “sada pokojnog”, sto je kontradiktorno dokazima jer isti je bio pokojan I pre donosenja zakona o Radiodifuziji.

Prvostepeni sud je zanemario i nemarnost tuzioca, koji je uspostavio Obligacioni odnos sa pokojnikom sto je nezakonito, a samim tim je doveo u situaciju podnosioca zalbe da ne moze da reaguje, jer isti nije pravni sledbenik tuzenika, te tako ne moze raskidati niti sklapati ugovore u ime tuzenika.


Prvostepeni sud prilikom donosenja presude nije konstantovao sledece:
Tuzeni nije imao potrebe da odjavljuje RTV prijemnik 1998. godine jer je zakon o Radiodifuziji donet 2002. godine, znacI cetiri godine kasnije, takodje sin tuzenog nije pravni naslednik pa ne moze nesto u ime pokojnika ni da prijavljuje ni da odjavljuje.

Racun o placanju RTV pretplate je deo racuna za struju, isti ne poseduje ziro-racun, PIB, adresu I broj telefona tuzioca, kao ni ostale bitne informacije Tuzioca. Ne postoji mogucnost da se (pa sve i da je "obicna" uplatnica) plati samo RTV pretplata u pošti, banci ili šalterima distribucije.

Prvostepeni sud nije konstantovao ni da sam racun ne sadzi nacin za odjavljivanje RTV prijemnika, takodje ni Opomena pred utuzenje ne sadrzi nacin na koji se RTV prijemnik moze odjaviti.

Sud nije uzeo ni u obzir ni clan 81. stav 3 zakona o Radiodifuziji koji glasi:
Radio-televizijska pretplata (u daqem tekstu: pretplata) se placa na radio i televizijske prijemnike (u daljem tekstu: prijemnik) po domacinstvu i na prijemnike koji su povezani sa kolektivnim antenama ili prikljuceni na kablovski sistem.

U smislu clana 81. stava 3 naveo bih da rec Radio-Televizija potice od engleske recI Radio-Television sto u prevodu znacI “Prenos slike na daljinu”, ukoliko na drugom kraju tog prenosa ne postoji “Prijemnik” nema ni prenosa slike, a tako ni Prijemnika.

Nacin naplate nije sastavni deo zakona, vec proistice iz Ugovora br. 5221 od 01.11.2005. godine koji je sklopljen izmedju Tuzioca i Elektroprivrede i to u clanu 6.

Takav nacin naplacivanja koji su Tuzioc i Elektroprivreda definisali uskracuje pravo gradjana na avansno placanje elektricne energije, odnosno kupovanje struje u letnjem periodu za potrebe zimskog perioda, cime su gradjani direktno onemoguceni u racionalnom vođenju svog domacinstva, takodje takav jedan Ugovor ogranicava i pravo gradjana da ispune obavezu placanja RTV preplate, bez placanja celokupnog iznosa za struju, odnosno, gradjanima su dugom za struju „vezane ruke“ za placanje RTV pretplate te je takav ugovor ništavan ili bar odredba kojom se to eventualno tako definiše.

Te drugostepeni sud i to treba uzeti u obzir sa obzirom da Tuzenik smatra da je to suprotno Zakonu o Obligacionim odnosima. U situaciji gde nacin ispunjenja jedne obaveze zavisi od ispunjenja neke druge obaveze. Jer, po Zakonu o obligacionim odnosima, bilo bi logicno da duznik obavezu moze da ispuni i tako što ce je uplatiti putem uplatnice.

U suprotnosti je i sa clanom 16 stava 2 Zakona o zastiti potrosaca koji glasi “Zabranjeno je uslovljavanje prodaje proizvoda ili pruzanja usluge prodajom drugog proizvoda ili pruzanjem druge usluge”.

Bez obzira sta su se RTS i Elektroprivreda dogovorili prilikom sklapanja medjusobnih ugovora, niko nema pravo pokojnika da zastupa i da sklapa ugovor u njegovo ime sa trecim licem i da time obavezuje pokojnika, odnosno sina pokojnika.

Alteri stipulati nemo potest - Niko ne može obavezati drugog.

Res inter alios acta aliis neque nocere neque prodesse potest - Stvar (posao) zakljucena među jednim ljudima, drugima ne može niti škoditi niti koristiti.

Ugovor sa kojim Tuzenik nije upoznat nikako ne moze ni biti obavezujuc za Tuzenika, a svakako Tuzioc ne moze ni sklapati ugovore i zastupati Tuzenika bez pismenog odobrenja, te jedan takav Ugovor nema nikakvo pravno dejstvo prema Tuzeniku, te je isti pred zakonom nistavan.

Da bi taj Ugovor bio obavezujuc za pretplatnike odnosno podnosioca zalbe - morao bi biti javan ili bi morao biti sadrzaj Zakona, a on nije dostupan siroj javnosti, niti je sadrzan u Zakonu.

U pravnoj drzavi ne postoji retroaktivno primenjivanje zakona pa samim tim i ugovora. covek moze da se saglasi samo sa cinjenicama koje zna, a ne sa nekim cinjenicama za koje je saznao u buducnosti i svaki ugovor koji pokusava da prosiri saglasnost coveka i na prosle cinjenice je ne vazeci.

Te ukoliko bi se takav ugovor uzeo kao pravilan onda bi i drugi privredni subjekti mogli da sklapaju ugovore u ime trecih lica bez njihovog znanja, a sa obzirom da Ustav u clanu 82. stavu 8 kaze:
“Ekonomsko uredenje u Republici Srbiji pociva na trzišnoj privredi, otvorenom i slobodnom tržištu, slobodi preduzetništva, samostalnosti privrednih subjekata i ravnopravnosti privatne i drugih oblika Svojine”,
odnosno clan 84 Ustava:
1) Svi imaju jednak pravni položaj na trzištu.
2) Zabranjeni su akti kojima se, suprotno zakonu, ogranicava slobodna konkurencija, stvaranjem ili zloupotrebom monopolskog ili dominantnog položaja.


Obrazlozenje sudije je prepuno nedostataka, jer Tuzenik cita novine, poseduje internet i svakako je obavesten i na druge nacine o kakvom se programu radi, te svakako ima prava i da kritikuje i kaze svoje misljenje, a sa obzirom da je ono sto je naveo opste poznata cinjenica siroj javnosti i da tako nesto nema potrebe dokazivati.


Prvostepeni sud je zanemario da ++++ ++++ nije ustavnovljen u evidenciji RTS-a sto se vidi iz prvobitne tuzbe, opomene pred utuzenje, ali i finansijske kartice duznika, te da isti nije ni mogao da odjavi RTV prijemnik jer nije pravni naslednik **** ****.

Takodje podnosioc zalbe je naveo da se radi o fabrifikovanim Obavestenjima te se nada da ce drugostepeno vece imati vise razumevanja i osporiti navedena Obavestenja sa obzirom da su prvostepenom sudu iste promakle.

Podnosioc zalbe iz tog razloga navodi da u zakonu o Radiodifuziji ne postoji postupak za prijavu i odjavu RTV prijemnika, sto je Upravni odbor RTS-a trebao da sprovede i pisanim putem da obavesti podnosioca zalbe, a on to nikada nije ucinio, iako clan 89 stav 7 Zakona o Radiodifuziji to propisuje i kaze “Upravni odbor ure|uje nacin prijavljivanja i odjavljivanja prijemnika”.


Podnosilac zalbe upucuje drugostepeni sud i na kontradiktornost same presude prilikom donosenja odluke, a sa obzirom da je sud ustanovio da je obavestenje poslato 12.07.2009. (iako je odstampano dva meseca naknadno, odnosno 16.09.2009. sto se moze videti i prostim uvidom u dokument) te se drugostepenom sudu namece pitanje kako je tuzenik mogao retroaktivno da odjavi prijemnik, i da bude oslobodjen pretplate, sa obzirom da je to jedini document u kome je naznaceno kako se RTV prijemnik moze odjaviti, iz cega se vidi da Tuzioc nije ispostovao clan 89. stav 7 zakona te blagovremeno obavestio podnosioca zalbe.

Iz samog Ugovora izmedju RTS i Elektroprivrede u clanu 2 stava 5 stoji:
Javna preduzeca su duzna da primljene zahteve za oslobadjanje od pretplate proslede RTS-u najkasnije u roku od pet radnih dana od dana prijema.

Prvostepeni sud nije uzeo u obzir ni to da je podnosiocu zalbe fotokopija Ugovora izmedju RTS-a I Elektroprivrede dostavljena tek 25.09.2009. godine, te da Nepoznavanje činjenica koje sadzi isti Ugovor ne škodi u odnosu na proslo vreme.


Smatram da je ovakvo tumacenje zakona od strane prvostepenog suda neutemeljeno, sa obzirom da sam prvostepeni sud kaze da ukoliko Ustavni sud proglasi neustavnu odluku o placanju RTV pretplate, tuzenik moze da trazi naplatu stete od tuzioca. Samim tim se namece pitanje da li ce onda tuzioc moci da nadoknadi stetu svim ostecenima, a sa obzirom da je sam tuzioc naveo u podnesku od 17.09.2009. godine da ima 3.000.000 korisnika.

Te podnosioc zalbe zeli blagovremeno da zastiti svoja prava koja mu zakonom pripadaju, a ne nekome da daje novac nezakonito da se sluzi, te smatra da je prvostepeni sud MORAO da se obrati Vrhovnom Sudu Srbije kada je vec resio da donese presudu.

Sud ima obavezu (ako već ne zamrzne postupak) pre donošenja presude, da se po službenoj duznosti obrati Vrhovnom sudu Srbije u skladu sa čl. 176. ZPP sto nije ucinjeno.

Ustavni sud Republike Srbije je dana 16.12.2004. godine doneo Resenje br. IU-176/2002, 1/2003 i 331/2003 o pokretanju postupka ocene Ustavnosti i zakonitosti radio-televizijske pretplate i to sledecih clanova:
clana 80 stav 1. cl. 81. do 83., clana 113 stav 3. i clana 127. Zakona o radiodifuziji i Resenje uputio Skupstini Republike Srbije radi davanja odgovora. U navedenom Resenju pise da je rok za davanje odgovora 30 dana od dana dobijanja Resenja. Ovaj postupak još uvek nije okoncan.

Dokaz: Fotokopija Resenja Ustavnog suda Srbije (u spisima predmeta)


Obligacioni odnos je uspostavljen sa pokojnikom **** **** te iz tog razloga ne ispunjava uslove predvicene clanom 2 stava 2 zakona o Obligacionim odnosima "Strane u obligacionim odnosima mogu biti fizicka i pravna lica".

Na osnovu svega izlozenog napadnuta presuda ne moze opstati, pa tuzeni Okruznom sudu u Nisu kao drugostepenom predlaze da presudu Opstinskog suda u Nisu br. P XXXX/09 od 20.10.2009. godine UKINE I vrati na ponovno odlucivanje ili da istu PREINAcI tako sto ce odbiti tuzbeni zahtev tuzioca u celosti kao nezakonit i obavezati ga na naknadu troskova.

Ajd sad recite kako izgleda, jel je dovoljno da se dokaze drugostepenom vecu ?
Ako ima nesto da sam propustio, dodajte.

@marzik,
za očekivati je bila jedna ovakva presuda i nemoj ništa da se čudiš.

Sudija,jednostavno,ovakvom odlukom pokušava da "jednom guzicom sedi na dve stolice"!

Žalba može da ide tako kako si napisao,mada mi se za moj ukus čini malo preopširnom,a to zbog čestih ponavljanja stavova i rečenica.

Pokušaj u tom smislu da budeš malo koncizniji i opet ti kažem,nemoj nikada sudu da lupaš čvrge!

Možeš li da pretpostaviš koliko je sudija u toku studiranja mrzeo te latinske sentence,koje mu ti sada poturaš pod nos?!?


Ovome bih na početku još dodao i:

-zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka;

što se ogleda u činjenici da je sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenom raspolaganju tužioca(ZPP čl.361.tač.5.)
i onda ćeš još reći da zbog svega toga presuda ima nedostatke zbog koji se ne može ispitati,te je stoga nerazumljiva,protivrečna samoj sebi i razlozima presude,te da u njoj nema uopšte razloga ili nisu navedeni razlozi o bitnim činjenicama,ili su ti razlozi nejasni i protivurečni,te da o bitnim činjenicama postoji protivurečnost između onoga što se u razlozima presude navodi o sadržini isprava,zapisnika o iskazima datim u postupku i samih tih isprava ili zapisnika ili izvedenim dokazima.