Citat:
Wajda.W:
@Bojan Basic Mozda je to po nekom novom pravopisu sada validno isto, mada ja znam da to pre nije bilo validno, a i deluje mi logicno da ne bude. Ja iskreno ne koristim puno u tim situacijama, nego samo mnogo. Slicna je situacija sa zadnji i poslednji. Ne znam da li se sada moze reci zadnji covek u redu, ali ako moze mislim da je to greska onih sto sastavljaju pravopis sto su to dopustili, takodje mislim da je to greska u slucaju mnogo i puno. Jezik jeste promenljiv, ali mislim da ne treba bas sve dopustati samo na osnovu neke statistike koriscenja, za neke stvari treba biti strog i odrzati red. Takodje mi se ne svidja sto u poslednje vreme ima sve vise Anglicizma u nasem jeziku.
Uh, ovde ima poprilično stvari koje treba prokomentarisati.
Prvo, ne postoji „neki“ pravopis, već je u svakom momentu zvaničan jedan jedini pravopis (doduše, obično postoje i skraćene verzije, prilagođene za školu, ali bez razlika u tekstu pravilâ).
Drugo, pravopis svejedno nikada nije regulisao ovo pitanje, niti će. Pravopis reguliše pravilno
pisanje, a za značenje reči merodavni su jednojezični rečnici.
Treće, ne znam na osnovu čega „znaš da to pre nije bilo validno“, kad još u rečniku JAZU, s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, stoji zabeleženo i ovakvo značenje reči
puno (i naravno, isto značenje dato je u svim kasnijim rečnicima). Možda jedino ako misliš na još raniji period.
Četvrto, jeste ispravno reći „zadnji čovek u redu“ (pri čemu, opet, pravopis ni slovce ne posvećuje tome, niti je to u njegovom delokrugu). Naučne rasprave o opravdanosti te upotrebe bile su aktuelne tokom prve polovine dvadesetog veka. Onda je 1951. Mihailo Stevanović (jedan od najcenjenijih srpskih lingvista prošloga veka) objavio danas već čuveni članak u časopisu „Naš jezik“. U tom članku na više stranica je iznosio naučnu argumentaciju zašto jeste opravdano koristiti reč
zadnji u značenju ’poslednji’, i nakon ovog članka praktično momentalno su prestale sve naučne rasprave o toj temi, budući da gotovo niko nije bio u stanju da išta prigovori Stevanovićevoj argumentaciji. Laičke rasprave, s druge strane, traju još i danas, i mahom su sve zasnovane na prostoj proširenoj rečenici „
Zadnji je suprotno od ’prednji’, ha!“, posle koje se trijumf onoga ko ju je pobedosno izgovorio ne može umanjiti nekim tamo glupim lingvističkim trabunjanjem. (Ova „argumentacija“ je, naravno, šuplja iz tog banalnog razloga što reči mogu imati
više značenja — pa je tako reč
zadnji u
jednom svom značenju antonim reči ’prednji’, a u
drugom svom značenju antonim reči ’prvi’, i ne postoji ama baš nikakav razlog da ova dva značenja budu u koliziji.)
Peto, kao što se delimično vidi iz prethodne stavke, jezičke norme propisuju se na osnovu temeljnog izučavanja raznoraznih aspekata spornog pitanja, pišu se mnogobrojne naučne studije, i čitav taj proces na kraju se sintetizuje kroz pravilo onakvo kakvo bude formulisano. Ideja da neko može za pet sekundi proceniti (ne)opravdanost nekog pravila (na osnovu neke „argumentacije“ poput pomenute o antonimima, ili čak na osnovu ličnog utiska), blago rečeno — smešna je.
Šesto, u priličnoj sam gužvi ovih dana, i zaista nemam ni vremena ni volje da se natežem s onima koji su umislili da su pametniji od Stevanovića i društva, koji su ceo život posvetili izučavanju jezičkih mehanizama. (Da se razumemo, ovde ne mislim konkretno na Vladimira — već mi prosto ovo nije prvi put da učestvujem u sličnoj raspravi, pa mi je vrlo dobro poznat šablon po kom se ona odvija i šta se sada može očekivati da usledi.) Zato ovde završavam raspravu (bar o ovom pitanju). Ko stvarno želi da shvati, mislim da je dobio sasvim dovoljno podataka; ko ne želi, ni sto stranica teksta nije dovoljno.
Ljubičice crvena, što si plava kô zelena trava.
Re: Pravopisno pitanje
!
