Relativno kasno sam uopste pogledao ovu temu, ali mi je paznju privuklo ovo:
Citat:
Nema potrebe ni za kakvim specijalnim provjerama po skolama.
Skola je da se u njoj uci, za one koji hoce da uce, a ne da se neko provjerava, jer on u skoli sa tim znanjem nista nece raditi niti ce ga ko za to placati. Cemu onda provjere?
U svim drugima normalnim okolnostima zaposaljava se sa znanjem i sposobnostima, pa ako se tu poslodavac zaebe - sutradan
dobijes otkaz i vozdra. Tako da od varanja na testovima ne mozes imati koristi vec samo stete - bez obzira koliko uspjesno varao.
sto mislim da malo valja da se prodiskutuje/koriguje.
Onako kako ja vidim da stvari stoje, u solidnim drustvima teret proveravanja znanja je
itekako bacen na skole, kako na ulasku u skolu, tako i tokom skolovanja, pa i na izlasku
iz skole.
Sistem zapravo funkcionise tako da se rangiranje kandidata za svaki naredni stepen karijere
(bilo da je u pitanju naredna skola ili neko od prvih zaposlenja) obavlja kao kombinacija u
kojoj odprilike 75% tezine odlazi na renome skole i predhodni uspeh, a oko 25% na dodatne
provere (tipa da li je bistar koliko nam treba i da li zna upravo ono sto nam treba).
Implicitno u celoj prici je da skola i skolski sistem moraju da imaju svoj integritet u proveri
znanja i dodeli ocena. Zato su MIT, Stanford, UC Berkeley, Oxford, Cambridge.... upravo i na
ceni, zato sto predstavljaju tvrdu garanciju kvaliteta. Na te skole se dolazi sa uspehom sa
predhodnih isto tako tvrdih skola, na koje se opet dolazi sa rano pokazanim kvalitetom koji
se prati jos od naranijeg doba.
Ako nekome u biografiji stoji nesto tipa 'zavrsio undergrad na MIT, masters na Stanford-u,
doktorirao na UC Berkeley' ima sasvim izvesnu realnu tezinu, predstavlja realan etalon koji
potvrdjuje njegove licne kvalitete (inteligencija, volja, radne navike....).
Doktorski kandidati u USA (vec sam to mnogo puta pominjao) negde na pola doktorskih studija
polazu rigorozne ispite (pismene + pred komisijom od N zivih ljudi) u kojima moraju da demonstriraju
znanje apsolutno svega sto su iz svoje deklarisane discipline naucili od prvog osnovne. Ti ispiti
(tzv. 'prelim') se mogu pasti jednom, a u slucaju ponovnog padanja, postoji opcija upisa na neki
slabije rangirani fakultet (pa sve iz pocetka).
Naravno, odredjena doza varijacija + sloboda da se u kasnijim fazama 'doda gas' i pokaze svoj
kvalitet uvek postoji, ali 'cream of the crop' koncept itekako radi po svim elitnijim firmama.
'znanje i sposobnosti' se kvalitetnim nastavnim procesom kreiraju, a na strogim, zahtevnim,
rigoroznim ispitnim procedurama zapravo kriticno prekaljuju, i sva svrha skole je da kandidata
sa oprobanim, solidnim, prekaljenim znanjem isporuce marketu radne snage.
Prema tome, gledajuci sve to, nikako nisam pristalica labavljenja kriterijuma u skolama, i oslanjanja
na 'provericemo mi to posle na licu mesta'.
Ne vidim da tako stvari funkcionisu u realnosti solidnih drustava.
Naprotiv.
Re: Maturski test za 1.000 dinara
Registrovani: 0 ( 0 )