rastužila me
PESMA O KERUŠI
Jutros rano gde strn šumi, lupka
gde se beli trska u guguti
sedmoro je oštenila kučka
sedmoro je oštenila žuti
Do u sumrak grlila ih nežno
i lizala niz dlaku što rudi,
i slivo se mlak sok neizbežno
iz tih toplih materinskih grudi.
A uveče, kad živina juri
da zauzme motke, il' prut jak,
izišo je tad domaćin tmuri
i svu štenad potrpo u džak.
A ona je za tragom trčala,
stizala ga, kao kad uhode...
I dugo je, dugo je drhtala
nezamrzla površina vode.
Pri povratku vukuć se po tmini
i ližući znoj s bedara lenih,
mesec joj se nad izbom učini,
kao jedno od kučića njenih.
Zurila je u svod plavi, glatki,
zavijala bolno za svojima,
a mesec se kotrljao tanki
i skrio se za hum u poljima.
Nemo, ko od milošti il' sreće,
kad joj bace kamičak niz breg,
pale su i njene oči pseće
kao zlatni sjaj zvezda u sneg.
Reč Bog za mene nije ništa nego izraz i proizvod ljudske slabosti
Albert Ajnštajn