Stefan 1 EU
Član broj: 61061 Poruke: 30 *.cust.tele2.ch.
|
Optuzujete me da sam promasio temu?!
Pa ja vam navodim pojedine citate uz komentare a vi presudite da li u tome postoji neka istinitost i na osnovu toga zakljucite da li su zapisi iz Biblije pouzdani.
Ljudi ne vole da slušaju o smrti, ali to ne menja ništa, ona sigurno i nezvano dolazi po svakoga od nas, a ako je to već tako, onda bi nam bilo bolje da se za to i pripremimo.
Smrt je činjenica života. To je iskustvo koje će svako od nas doživeti. Rođeni smo. Dišemo, jedemo, spavamo. I na kraju umiremo.
Zar je to kraj svega( Po vasoj logici bi trebalo da bude, posto smo nastali iz puke slucajnosti pa ce mo kao slucajni proizvod i nestati)?! To je pitanje koje sebi postavi svaki čovek. Ponašanje hrišćana iz prvog veka na pogrebima, bilo bi danas okarakterisano za skandalozno i nemoralno. Svi su naime bili obučeni u belo, i nisu plakali, već su bili veoma radosni. Za tugu i plač tu nije bilo mesta. Oni su se tako ponašali iz više razloga:
Oni su bili potpuno sigurni da smrt nije kraj. Bog nas nije stvorio da bi nas kasnije odbacio kao upotrebljenu papirnu maramicu. On želi da ga upoznamo i da uživamo sa Njime zauvek.
Ovaj život nije stvoren da dugo traje. Naša tela stare i umiru. Nesretni slučaj ili bolest može okončati naš život u bilo koje vreme i u samo jednom trenutku.
Sledbenici Isusa Hrista veruju da je smrt prag preko kojeg prelazimo iz jednog sveta u drugi i da je to početak večnog života sa Njime. Ova revolucionarna misao je proistekla iz Isusove smrti i Njegovog vaskrsnuća. Kada je Bog podigao svog Sina iz groba, moć smrti je konačno bila pobeđena. Ali nije samo Isus ušao u novi, slavan život sa druge strane groba. Njegovu će pobedu doživeti i svi Njegovi sledbenici - kao svoju vlastitu.
Oni su znali da poseduju večni život. Apostol Pavle govori o Hristovim sledbenicima kao o "onima koji su u Hristu Isusu". On je morao da upotrebi ovaj izraz da bi opisao novu dimenziju života u kojoj vernik živi. Pripadati Hristu je odnos koji se ne može raskinuti ničim, pa ni smrću. Smrt od nas uzima naše prijatelje, ali Hristove prijatelje smrt Njemu dovodi.
Oni su očekivali vaskrsli život. Temelj tome je opet bilo Hristovo vaskrsnuće. Isus je vaskrsao telom. Bilo je to telo potpuno prepoznatljivo, ali nije bilo podložno prirodnim zakonima. Apostol Pavle naziva Isusa "prvencem vaskrsenja iz mrtvih" - prvencem od mnogih, a to je bilo i očekivanje prvih hrišćana.
Šta posle smrti?
Svet se približava danu kad će se izvršiti pravda, ovo će lično uraditi Bog i ona će se manifestovati veoma vidljivo. Božji Sudnji dan nije neki strašni apokaliptički događaj koji će se iz vedrog neba sručiti na svu zemlju, zbog onoga što se dešavalo u prošlosti. Sudnji dan je nešto što se tiče svakog čoveka, i što čeka svakog čoveka koji je ikad živeo na zemlji. Na taj dan Bog će javno objaviti naš stav prema Isusu Hristu.
Neki misle da je nemoguće prihvatiti zamisao o Božjem Sudu. Bertran Rasel je, na primer, smatrao da je to veoma neukusni oblik ucenjivanja: "Religija se temelji, po mom mišljenju, prvenstveno na strahu. Strah je roditelj okrutnosti. I zato nije ni čudo ako okrutnost i religija idu ruku pod ruku."
Svakako, ako se pred nas postavi izbor, hoćemo li radije poslušati ili goreti, mi ćemo radije poslušati! Ako ne bi bilo straha od posledica našeg izbora, jedva bi onda uopšte ozbiljno uzimali Boga.
Dakle, živimo u svetu izbora i posledica. Svaki ratar zna, da ako želi dobar rod žita, mora posejati dobro seme. Ako želi žito, mora sejati seme žita. Ako želi ječam, mora sejati seme ječma. On odlučuje. A zna i posledice toga.
U području ljudskog ponašanja se događa isto. Nasilje koje se seje u filmovima, televiziji i video igrama, žanje nasilje u stvarnom životu, na utakmicama, školama i po ulicama. Polni odnosi koji se seju van bračne zajednice, opet uz pomoć medija, žanju u stvarnom životu jadne i slomljene porodice.
Sveto pismo nas uči da se celi život "sabira". Sve što jesmo, sve šta činimo, mislimo, govorimo. Ništa od toga se ne odliva u "kanalizaciju svemira", gde bi to nestalo, već to postaje stvarni deo nas.
Iz tog razloga Bog je veoma zabrinut po pitanju izbora koje činimo. On nas želi voditi i ohrabriti, te nam iz tog razloga jasno pokazuje i posledice. On je poput Oca koji ljubi svoju decu, On nagrađuje naše napore i pomaže nam da ispravimo svoje greške.
Danas, u vreme velike moralne posrnulosti čovečanstva, kada se u zlu govori kao o nečem dobrom, i kada se ono baš uvek ne osuđuje ili kažnjava, nanoseći tako nepravdu milionima slabih. Božji Sudnji dan će sve to promeniti, jer zlo će biti kažnjeno.
|