Bilo je negde 18.30, ne sećam se gde sam išao, znam da sam bio strašno umoran i da ceo dan nisam stavio ni zalogaj hleba u usta. Kupim parče pice na ulici, uđem u autobus, ima još ohoho mesta, sednem i navalim na onu picu kao da sto godina nisam jeo. Posle 5-6 minuta autobus kreće, i kroz prozor vidim kako jedna baba lakoatletski trči, maše vozaču kao sumanuta, i ovaj joj otvori vrata. Baba onako napirlitana, našminkana, garantovano nema više od 55 godina, video sam je i kako trči pa se ne uklapa u ovo „krckanje kostiju“, dolazi do mene i bez trunke pardona pita: „Ej, je l’ bi mogô ustati?“! Šta drugo da radim, ustao sam, zamotao ostatak pice i stavio u džep, pa pojeo pola sata kasnije, kad sam izašao.
Što se tiče onog argumenta da nikad nisam bio baba pa ne znam kako je to, stvarno nisam. Međutim, moja baba ima 70 godina, dva puta je lomila koleno i daleko od toga da rado stoji, pa ipak odbija kada joj neko ponudi mesto u autobusu, a ponekad i sama ustane drugim babama, ako joj se učini da im mesto treba više nego njoj. Ukratko, o’ladite s tom pričom kako je babama mesto neophodno, možda ih ima 5 % kojima je stvarno tako a ostale su jednostavno bezobrazne.
[Ovu poruku je menjao Bojan Basic dana 03.12.2006. u 13:45 GMT+1]