Kratka prica ili esej na temu elitemadzone.org
Godina je 2013-ta. Vozim se svojim Harley Davidson motorom na jedinu slobodnu teritoriju sa nezavisnim internetom koja je preostala. Lajkoni su preuzeli sve. Prolazim kroz porusene gradove, koji me gledaju avetinjski. Nema poziva da svratim u njih. Prazni su, i bezdusni, i ne nude nista. Radost je nestala.
Pocelo je tako sto je fbook poceo da emituje svoje subverzivne poruke preko interneta. Prvi lajkoni su nastali tako sto su sami prihvatili to da budu. A onda je nastala represija. Svako je morao da klikne na lajk dugme, i time bi postajao lajkon, jer je to znacilo da je svojevoljno aktivirao elektro-magnetne talase koji su ga obelezavali kao stoku, i pretvarali u zombija. Kasnije je uveden i f-chip. Retki koji nisu prihvatili to, morali su da beze i da se kriju.
Stizem na teritoriju sa jedinim slobodnim internetom.
“Koliko nas je ostalo? Da li cu sresti jos nekog slobodnog?”
Dok mi se te misli motaju po glavi, ulazim u podrum jedne napustene zgrade, po uputstvu sa zasticene radio stanice koju sam slusao.
Gomila kompjutera. Lampice svetle na f-ruterima, i prasina je svuda okolo, tastature su netaknute dugo vremena, tako da znam da je sve ovo napusteno na brzinu, i da dugo ovde niko nije bio.
Ukljucujem jednu kantu, i istog trenutka se pojavljuje logo F-OS. Znam da moram brzo da reagujem i da se zakacim na slobodne rutere, da zaobidjem F-internet, inace ce me odmah locirati.
Uspevam.
Pokusavam da nadjem neki jos uvek slobodan sajt, koji nisu zarazili lajkoni. Kucam adresu elitemadzone.org, s nadom da cu tamo naci nekoga. Jedan od retkih sajtova gde je moguce izraziti slobodnu volju.
Opet pustinja. Nigde nikoga. Niko online. Forumski postovi govore neku odavno ispricanu pricu, emitujuci energiju ceznje i zelje za razgovorom i odgovorima.
Odjednom vidim korisnika da je online. Neki matematicar. Gledam u spisku skoro napisanih postova, i vidim da je odgovorio na neko pitanje na forumu. Verovatno sludjen i izbezumljen stvarnoscu, odgovara na pitanje koje je odavno postavljeno, kao da se nista ne dogadja i da je sve u redu. Pise i ucestvuje na temi sa istim zarom kao nekada.
Nema odgovora. Tisina.
Ulazi u diskusiju sa samim sobom, i stvara dilemu. Iz svakog slova se oseca ceznja za zivom vatrom razgovora koja je nekad bila tu, a sada su samo mrtva slova, i nikog iza njih.
Hladan celik na vratu me prekida u pisanju private poruke koju sam hteo da mu posaljem.
Lajkon.
Prvo sto sam cuo od njega je bilo-“Lajkuj…”
Znam da nista drugo necu ni cuti. Hladan celik njegove macete mi se vec urezuje u vrat. Prezirem sebe sto mi je popustila koncentracija, i sto sam dozvolio emocijama da me obuzmu dok sam citao forum. U tom trenutku, smrtnu tisinu prekida poznati zvuk pristiglog komentara statusa, na njegovom Fandroidu.
To je bilo dovoljno. Samo jedan trenutak. Da mu odmaknem secivo sa mog vrata, i da mu napravim salter na grudima mojoj skracenom sacmarom. Brzim okretom sam lice u lice sa njim. Dok umire, gledam da li ce se pojaviti makar trun ljudskosti u njegovim ocima. Nema ljudskosti. Samo bezivotne oci zombija, koje i u zadnjim trenucima zivota izgovara :”lajk…” Ni tuge. Ni kajanja. U ocima mu je samo bes sto nisam lajkovao.
 |  |
 |
