Tom argumentu nije previše teško kontrirati.
Prisvojna zamenica "svoj/svoja/svoje" (kao i "moj", "tvoj" i "koji") ima dve promene. Prvu, koja za srednji rod jednine glasi:
svoje,
svojeg(a),
svojem(u), itd. I drugu, sa asimilacijom i sažimanjem vokala, koja glasi:
svoje,
svog(a),
svom(e/u), itd. Prema tome, dvosmislenost koju pominješ lako se otklanja upotrebom prve promene, umesto druge:
Svojem mleku ću dodati šećer...
Osim toga, u govoru -- a tu se oblik „svo“ ponajpre koristi, pošto ga u tekstovima inače filtriraju lektori -- postoji jasna i nedvosmislena razlika u akcentu: „svo“ u genitivu, dativu, itd., ima kratkosilazni akcenat, a „svoje“ u istim tim padežima (po drugoj promeni) ima dugosilazni.
Uostalom, ako bi norma konačno i dopustila oblik „svo“, to ne znači da bi ujedno morala zabraniti oblik „sve“. Mogla bi, i poželjno bi bilo, da dopusti oba oblika.
[Ovu poruku je menjao Balša dana 28.09.2005. u 20:55 GMT+1]