Ne slažem se da nema nepravilnosti (na šta bi to onda ličilo?), ali u svakom slučaju ima stvari koje jesu pravilne mada ljudi tako ne smatraju. Na primer:
zadnji (umesto
poslednji),
celo vreme (
sve vreme se samo
preporučuje kao bolje, ali se nikako ne teži potpunom istrebljenju izraza
celo vreme),
obadva (u vezi sa ovim, čak i
najprvi,
najposlednji,
najzadnji kao pojačani oblici prideva
prvi,
poslednji,
zadnji!), ovde pomenuti
po meni i
na telefonu, kao i još mnogi kojih se trenutno ne mogu setiti. Inače, mene nervira većina ovih izraza ali nemam pravo nikoga da ispravljam ako tako govori jer to jeste pravilno. U vezi sa ovim poslednjim (
na telefonu), pored onoga što sam već
rekao evo i malo više detalja.
Časopis „Jezik danas“, broj 9/1999, rubrika „Jezičke nedoumice“:
[quote]
U članku Svenke Savić „Konverzacija preko telefona” nalazi se primer jednog razgovora u kome se između ostalog kaže prilikom predstavljanja „taj i taj PORED TELEFONA”. Čitav život su me učili da se kaže „na telefonu”, jer se ne misli na telefonski aparat nego na telefonski sistem. Molim vas da mi objasnite kako sada može i da li može „pored telefona”.
Slobodan Narić, Beograd
Ako su Vas, kako kažete, „čitav život” učili da se kaže
na telefonu — dobro su Vas učili. To je zaista najčešći oblik u stvarnoj upotrebi i potpuno je pravilan. Svojevremeno je Miodrag S. Lalević tvrdio da tobože ne valja reći
na telefonu nego
pored telefona, ilustrujući to jednim zamišljenim telefonskim razgovorom u kome je on sagovorniku rekao „Molim
siđite s telefona, pa da onda razgovaramo…” Otada je već više istaknutih lingvista upozorilo da je Lalević bio u zabludi, jer predlog
na, pored osnovnog prostornog značenja (npr. u
na stolu), ima i mnogo drugih (kao u spojevima
na radiju,
na vezi,
na sastanku,
na svetu i sl.).
Lalevićev savet, nažalost, prihvatili su „zdravo za gotovo” mnogi nastavnici maternjeg jezika. Tako se desilo da su mnogi đaci (za razliku od Vas) izašli iz škole s uverenjem da nije pravilno „na telefonu”, pa se događa i danas da, digavši slušalicu, začujemo „Dobar dan,
pored telefona (ili
kraj telefona) taj i taj”. Otuda i u radu Svenke Savić, koji je pisan na osnovu stvarnih razgovora, na jednom mestu nalazimo „Sanja je kraj telefona” a na drugom „Petar Petrović ovde”. Ko želi tako da kaže, ima puno pravo na to, jer Sanja je zaista
kraj, odnosno
pored telefona, Petar jeste na mestu koje on u tom trenutku naziva „ovde”. Ako bismo danas nametali „na telefonu” kao jedino pravilan oblik, počinili bismo obrnutu, ali ne manju grešku od one Lalevićeve.
Ljubičice crvena, što si plava kô zelena trava.