Najpre ću se osvrnuti na razliku između druge i treće varijante. Milka Ivić davne 1954. kaže: „Ustvari, i pored toga što se upotreba predikativnog instrumentala još uvek održava u jeziku, može se reći da ona ne samo što nije živa, nego se čak lagano gubi, ustupajući mesto konstrukciji s nominativom ili akuzativom, u zavisnosti od glagolske upravne reči“. Dakle, pre više od pola veka je naglašeno da se konstrukcija sa instrumentalom već tada gubila. Što se, dalje, tiče druge polovine XX veka, ograničavajući se na glagole jesam/biti, Živojin Stanojčić kaže da je dilema „apsolutno rešena u korist modela sa nominativom u imeničkom predikatu“ (M. Radovanović, Srpski jezik na kraju veka, Beograd, 1996, str. 127). Dakle, iako ova varijanta nije još uvek zvanično ocenjena kao pogrešna izvesno je da je u potpunosti ugušena i da će se to možda i dogoditi u skorijoj budućnosti.
Prvim delom pitanja („dadakanje“) bavi se Odluka br. 24 Odbora za standardizaciju srpskog jezika (O odnosu između da-konstrukcije i infinitiva u srpskom jeziku). Glavni zaključak je da su konstrukcije podjednako prihvatljive i da ne treba favorizovati ni jednu ni drugu. Navedeno je nekoliko primera koji potkrepljuju takav stav, što onih u kojima je svejedno koju ćemo upotrebiti (Želja mi je da budem pilot/Želja mi je biti pilot), što onih gde je infinitiv nemoguće zameniti da-konstrukcijom (Razumeti znači oprostiti) ili pak onih gde je obratna zamena nemoguća (Hajde da zapevamo), pa čak i onih gde značenje zavisi od upotrebljene konstrukcije (voljna konstrukcija Neću da dođem protiv negiranog futura Neću doći). Jedno pravilo je ipak formulisano, a to je da ne treba dozvoliti nagomilavanje više infinitiva ni više da-konstrukcija u istoj rečenici, kao u Zna da će moći nastaviti baviti se onim što voli, ili Zna da treba da odluči da nastavi da se bavi onim čime najbolje može da im pomogne.
[Ovu poruku je menjao Bojan Basic dana 12.08.2006. u 16:02 GMT+1]